Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

VLADA

Svakome je jasno da se sa približavanjem kraja mandata Vlade Srbije, izlaskom lidera G17 plus iz nje u predizbornoj godini, i očigledno prilično teškom finansijskom situacijom u kojoj se budžet nalazi, pod velikim pritiskom Međunarodnog monetarnog fonda da ostane restriktivan, povećavaju i pitanja u vezi sa tim da li će vlada ovaj mandat i dovesti do kraja, kao i može li se posle izbora stvoriti neka nova konjunktura koja ne bi ličila na sadašnju vlast. Dva su načelna problema u vezi sa izborima i sa vladom. Prvo je pitanje o tome šta je za Srbiju vlada, to jest šta ona treba da predstavlja u sadržinskom smislu, a drugo je pitanje o tome da li Srbija zaista ima ozbiljne političke alternative i šta su uslovi da one postoje.

Šta je vlada za Srbiju? Reč je o pitanju koje se tiče pre svega vrednosne i moralne orijentacije naroda: da li Srbija želi modernu i progresivnu vladu tehnokrata, profesionalno poštenu i tehnički efikasnu? Da li možda želi vladavinu nacionalista intelektualaca, koji će evropsku integraciju presti na vretenu nacionalnih vrednosti i konzervativnog shvatanja nacionalnih interesa: krv, teritorija i geni? Da li Srbija hoće primarno obračun sa kriminalom, i da li u tom cilju želi vladavinu tvrdorukaša sa autokratskim sklonostima? Na ova i slična pitanja se moraju dati odgovori da bi uopšte imalo smisla praviti bilo kakve projekcije i programe političke budućnosti Srbije.

Trenutno stanje na političkoj sceni je takvo da, osim vladajuće strukture, Srbija jednostavno u kadrovskom i partijskom smislu ne poseduje nikakvu efikasnu, modernu, pa ni intelektualno-nacionalnu alternativu. Opozicija koja se sastoji iz kadrova Arkana i Legije teško da zadovoljava bilo kakvu racionalnu projekciju političke budućnosti zemlje, čak i kada setnim i pomalo plačljivim glasovima svojih lidera poziva na uzajamnu ljubav, bratsku slogu i buduće blagostanje odmah po rušenju sadašnje vlasti. Ljudi sa paravojnim generalskim činovima i krajnje nejasnim prošlostima, međutim, sede u poslaničkim klupama te „evropske opozicione snage”, pa se stoga za svakog razumnog posmatrača objektivno postavlja pitanje o iskrenosti „reformskih” i „bratskih” opredeljenja samih nosilaca obećanog napretka.

Aktuelna je i najava osnivanja političkog pokreta „Dveri srpske”, to jest politička i izborna legitimacija jedne desničarske organizacije koja je, manje ili više neuspešno, pokušavala da se užljebi u postojeći partijski spektar na samoj političkoj desnici, i tu je doživela razočarenje. „Dveri srpske” bi, u smislu političke snage, mogle više biti neka redefinicija već postojeće desnice, koja je, čini se, negde usput neosetno usahnula tokom ovih teških nekoliko godina, nego neki faktor mobilizacije nove političke energije. Tako bismo posle izbora mogli imati neku novu desnicu u formi „Dveri”, koja bi isisala i ovo malo životnog soka iz umornog tela postojeće partijske političke desnice. To možda nije loše za vrednosti desnice, koje su u Srbiji u odumiranju (podsetimo, vrednosti desnice nisu busanje u prsa sa nacionalističkim podvriskivanjem uz Cecine promukle šumove sa bine, nego držanje načela liberalne privrede, stroge meritokratije i očuvanja javne etike), ali samo po sebi ne obećava neku bitnu promenu na političkoj sceni Srbije.

Situacija s desnicom ništa ne menja na planu političke levice, koja je i danas dominantna u vlasti. I pored svih problema i očitog javnog nezadovoljstva stanjem i načinom življenja u Srbiji, čini se da Demokratska stranka i njeni prirodni saveznik LDP nemaju funkcionalnu i realnu alternativu. To možda nije dobra vest za srpsku opoziciju, ali svakako je činjenica koju treba imati u vidu kada se prave predviđanja o izbornim ishodima. A ukoliko posle izbora opet vladu budu činile dominantne levičarske stranke, onda se ta vlada neće bitno razlikovati od ove sadašnje.

Čini se da je sada pravo pitanje za Srbiju: da li na političkoj sceni uopšte postoji alternativa sadašnjoj Vladi, čak i u koncepcijskom, a ne samo u kadrovskom smislu, i ako ne postoji, šta je stvarna osnova nezadovoljstva?

Možda je reč o autentičnom socijalnom nezadovoljstvu koje, jednim delom, proističe i iz zakasnelog suočavanja Srbalja sa činjenicama realnog života: iz vremena kredita i lažnog blagostanja, ka vremenu visokih cena komunalnih usluga, energenata, javnih servisa. To suočavanje, ako je ono izvor nezadovoljstva, nikako ne opravdava Vladu Srbije za eventualne promašaje, već prosto ukazuje na činjenicu da se, izgleda, približilo vreme u kome se životna pitanja više ne mogu zamenjivati veštačkim pitanjima o političkoj i ekonomskoj ideologiji.

Možda je nezadovoljstvo u Srbiji prosto simptom kolektivnog duhovnog i moralnog stanja: nezavisno od bilo koje garniture na vlasti, nada da se, na brzinu, može istrgovati sa budućnošću i sa sobom da se, od danas do sutra, „živi bolje”, uvrežila se u svesti mnogih Srba. Ta nada nije zdrava ni realna, i otrežnjenje od nje, uz prihvatanje činjenice da za nas, kao i za sve druge ljude, važe isti, teški, svakodnevni, obični standardi uspeha i života, možda je alternativa stalnim utopijskim projekcijama „boljitka” kroz revolucije i „tranzicije”.

Aleksandar Fatić