Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

RIDOV METOD POLICIJSKOG ISLEĐIVANjA



Danas najrašireniji priručnik o policijskom isleđivanju je priručnik autora Freda Inabaua (Fred Inbau), Džona Rida (John Reid) i ostalih, tako da se dominantna strategija isleđivanja u SAD već godinama popularno naziva „Ridovim metodom”. Na ovom mestu ćemo ukratko razmotriti osnovne karakteristike i faze Ridovog metoda sa tačke gledišta efikasnosti.

Ridov metod pre svega podrazumeva da policijski službenik mora praviti razliku između razgovora ili intervjua u vezi sa krivičnim delom („informativni razgovor” ili „razgovor sa građaninom radi prikupljanja informacija”, zavisno do kolokvijalne ili zakonske formulacije u Srbiji), i isleđivanja („razgovorom sa osumnjičenim” prema zvaničnoj formulaciji u Srbiji). Razgovor se vodi kao prva faza istrage krivičnog dela, to jest pretkrivičnog postupka kada postoji kontakt sa izvorima informacija ili potencijalnim osumnjičenim, u svakom slučaju. On ne podrazumeva bilo kakvu optužbu za krivično delo, odvija se, u načelu, u ambijentu koji nije optužujući, i na način kojim se ne vrši veliki pritisak na sagovornika, on se ne vređa niti stavlja u poziciju sumnjičenja. Upravo stoga se takozvani informativni razgovori u razvijenim demokratskim zemljama najčešće uopšte ne obavljaju u policijskim stanicama, što je slučaj u Srbiji i drugim balkanskim zemljama. Smatra se da je pozivanje građanina u policijsku stanicu neprimereno kada ne postoji namera da se sugeriše neka njegova krivica za krivično delo, pa je stoga praksa u SAD, Velikoj Britaniji i zapadnoevropskim zemljama da policijski službenici odlaze kod građana, bilo na posao, bilo kući, u dogovoru sa građaninom, da bi razgovarali o tome da li on poseduje informacije zanimljive za policiju. Tek ukoliko se tokom razgovora pokaže da je sagovornik potencijalno kriv za krivično delo, to jest ako se ispostavi da postoje snažne indicije za osnovanu sumnju, prelazi se na isleđivanje.

Kvalitet isleđivanja je u policijskom radu od suštinskog značaja, jer se smatra da u praksi informativni razgovor i isleđivanje pouzdano ukazuju na to da li je neko kriv za krivično delo ili ne. Prema statistikama iz SAD, 80 odsto svih isleđivanja se završi priznanjem krivice, što je osnovna svrha isleđivanja, pa je stoga reč o vrednom sredstvu policijskog rada koje zahteva ozbiljnije proučavanje i obuku islednika. U većini policijskih službi u svetu, policijski službenici koji rade na nekom predmetu takođe isleđuju osumnjičene, za razliku od razvijenih vojnih struktura, u kojima postoje profesionalni islednici koji obavljaju taj posao za vojne policajce. Pošto u policiji isti službenici koji vode policijsku istragu istovremeno i isleđuju osumnjičene, njihova obuka i, što je još važnije, upoznavanje sa standardizovanim normama u metodologiji i načelima isleđivanja, postaju još značajniji.

U svakoj fazi isleđivanja, osumnjičeni ima pravo da se brani ćutanjem. Svaka forma fizičkog zlostavljanja u isleđivanju je zabranjena, a posebno lišavanje sna, hrane, vode i vršenja fizioloških potreba. Svako dugotrajno isleđivanje, koje traje više od nekoliko sati, smatra se zlostavljanjem i narušava načelo dobrovoljnosti eventualnog priznanja krivice, pa se rezultati takvog isleđivanja ne prihvataju na sudu u demokratskim zemljama. Zbog ograničenog trajanja isleđivanja i ograničenog broja isleđivanja kome je moguće podvrgnuti osumnjičenog u demokratskom pravnom sistemu, efikasnost i metodološki kvalitet isleđivanja su od posebnog značaja.

Ridov metod podrazumeva da se sa isleđivanjem počinje traženjem informacija o krivičnom delu sa sugestijom da islednik zna da je osumnjičeni odgovoran za delo. Posle početne sugestije krivice i zahteva za informacijama o detaljima dela, posebno se vodi računa o sledećim elementima odgovora:

• ton glasa
• nivo detalja prisutnih u iskazu
• ispuštene informacije u „priči”
• suvišne informacije s obzirom na glavno pitanje
• specifičnosti u izražavanju i podacima koje sagovornik iznosi (da li ti podaci otvaraju neka druga pitanja, koja islednik nije imao u vidu, da li ukazuju na moguću odgovornost za neka druga krivična dela)
• stepen organizovanosti „priče”: istinit iskaz je obično donekle neorganizovan, dok je suviše savršeno logički složen iskaz obično neistinit ili delimično neistinit, jer predstavlja rekonstrukciju koja je namenjena da bude uverljiva, a ne da odgovara činjenicama
• stepen logičnosti: izmišljene priče su obično strogo logične
• prisustvo ili odsustvo emocija: izmišljene priče obično ne sadrže emocije i pričaju se kao da ih priča treće lice, posmatrač, a ne učesnik događaja. Ova „udaljenost” od događaja je jedan od najpouzdanijih pokazatelja da priča nije istinita i da se njome nešto namerno prikriva, te Rid, Inbau i ostali sugerišu da na osnovu ovakvog iskaza islednik može pouzdano zaključiti da je osumnjičeni kriv i da ga treba dalje procesuirati kroz krivično pravni sistem.

Nakon što stekne utisak o navedenim elementima iskaza osumnjičenog, islednik prelazi na drugu fazu isleđivanja, koja se sastoji od naglih provokativnih i direktnih pitanja tipa: „da li ste pucali u žrtvu?”, pažljivo posmatrajući neverbalne izraze koje osumnjičeni pokazuje odgovarajući na ova agresivna pitanja. Ova faza isleđivanja zasnovana je na iskustveno utvrđenoj činjenici da sagovornik koji laže ne može istovremeno kontrolisati sadržaj onoga što govori i način na koji to govori (pauze, varijacije glasa, ponavljanja). Osim toga, postoje fizički znaci koji ukazuju na povišen nivo stresa koji se pojavljuje kada sagovornik laže, poput tikova, naglih promena pravca u kome osumnjičeni gleda, izraza lica ili promene položaja tela. Neki osumnjičeni u drugoj fazi isleđivanja prestanu da sarađuju i pozovu se na pravo da se brane ćutanjem, što je pouzdan znak krivice.

Isleđivanje po Ridovom metodu se sastoji iz konstrukcije lavirinta po kome se osumnjičeni vodi, pri čemu se neka vrata zatvaraju, a neka otvaraju, a osumnjičeni se izlaže stresu na dva moguća načina: suočavanjem sa činjenicama krivičnog dela, i suočavanjem sa islednikovim stvarnim ili izmišljenim „znanjem” o krivici osumnjičenog. Kada ovaj stres dovoljno naraste, osumnjičenom, koji se oseća bespomoćan, nudi se izlaz: priznanje. Kada osumnjičeni prizna, obavezno mu se odaje priznanje da je učinio ispravnu stvar.

Treća faza isleđivanja, ukoliko u drugoj osumnjičeni nije priznao ili konkludentnim radnjama ukazao na svoju krivicu, zavisi od bazične procene emotivne strukture osumnjičenog, naime da li je on „emotivni” ili „neemotivni tip”. Emotivni tip osumnjičenog oseća krivicu zbog krivičnog dela, pa se primenjuje strategija isleđivanja zasnovana na saosećanju, to jest nudi se izlaz kroz priznanje kojim se ne osuđuje: „verujem da si ti dobar čovek, i znam da bi svako na tvom mestu učinio isto”. Neemotivni tip bolje odgovara na isleđivanje kojim se poziva na njegov sopstveni interes i na logiku zbog koje islednik „zna” da je osumnjičeni kriv: „to što govoriš nema smisla, znamo da si kriv, pitanje je samo koliko ćeš otežati svoju situaciju poricanjem”. Isleđivanje po svom toku dovodi do sve veće prisnosti u obraćanju islednika osumnjičenom: ono počinje tako što islednik ulazi u prostoriju sa fasciklom materijala, čak i ako se radi o običnom praznom papiru, kako bi sugerisao osumnjičenom da poseduje značajne informacije o njemu. Islednik se osumnjičenom obraća prvim imenom, i nikako ne nosi uniformu, već uobičajenu civilnu odeću. Islednik ne nosi bedževe, službene značke niti je naoružan. On ne nosi bilo kakva obeležja vlasti ili pripadnosti represivnoj strukturi, kako bi osigurao nesmetanu komunikaciju u kojoj osumnjičeni ima potrebu da bude uverljiv i smatra da može ubediti islednika u svoju nevinost ako govori dovoljno logično i sa dovoljno detalja, kao i u razgovoru sa bilo kojim drugim sagovornikom.

U četvrtoj fazi isleđivanja se ponavlja optužba za krivicu na najdirektniji način, posmatrajući reakciju osumnjičenog. Kriv osumnjičeni obično reaguje manje burno i ne želi da naljuti islednika, dok nevin osumnjičeni gleda islednika pravo u oči i reaguje gnevom zbog nepravedne optužbe. Ako osumnjičeni reaguje tako kao da je kriv u četvrtoj fazi, sledi finalna tehnika koju Rid i Inbau nazivaju „uvođenjem teme”: uvodi se moralno prihvatljivo objašnjenje koje osumnjičeni može prigrliti: „prirodno je da si tako reagovao, bilo bi čudno da nisi, ne vidim zašto to tako uporno poričeš kada bi svako tako reagovao”. Osim toga, islednik insistira da logika zahteva da se navodi optužbe potvrde. U ovoj fazi, kriv osumnjičeni obično delimično pristane na temu, dok nevin osumnjičeni burno reaguje na temu i na tvrdnju o logici. Osumnjičenog koji stalno ponavlja da nije kriv islednik mora brzo prekinuti, zbog takozvanog perlokutivnog aspekta jezika: posle određenog broja ponavljanja neke tvrdnje, drastično opada verovatnoća da će je govornik promeniti, to jest posle brojnih ponavljanja tvrdnje o nevinosti malo je verovatno da će doći do priznanja krivice. Prilikom prekidanja, kriv osumnjičeni prestaje da poriče krivicu, dok nevin osumnjičeni upada u reč isledniku i insistira na svojoj nevinosti.

U petoj, poslednjoj fazi, nezavisno od svega što je osumnjičeni rekao u prethodnoj fazi, islednik ponavlja optužbu i navodi zaključak o krivici. U ovoj fazi nevin osumnjičeni se najčešće otvoreno konfrontira sa islednikom, ustaje, unosi mu se u lice, pokušava da napusti prostoriju, poziva se na svoja prava, može da postane verbalno agresivan, sve vreme insistirajući na svojoj nevinosti uprkos navodnoj logici i dokazima. Kriv osumnjičeni u petoj fazi u najvećem broju slučajeva pribegava odbrani ćutanjem ili se fizički okreće od islednika i „zatvara se”. U ovom drugom slučaju islednik pribegava konačnom pitanju, koje nije direktno, već nudi dve alternative za priznanje, od kojih je jedna prihvatljiva: „da li si uzeo novac da bi se zabavljao ili da bi pomogao svojoj porodici?”.

Većina isleđivanja u SAD ne traje više od nekoliko sati, velika većina dovodi do priznanja, a većina priznanja se potvrdi u sudu kroz okrivljujuće presude.

Aleksandar Fatić