Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

ZABRANA POSEDOVANJA ORUŽJA ZA SAMOODBRANU DOPRINOSI SMRTONOSNOM NASILJU

 

Srbija nikako nije jedina zemlja u Evropi koja se suočava sa društvenim propadanjem usled ekonomske krize. Takvo propadanje očigledno je i u Grčkoj, u kojoj je društvena atmosfera bitno pogoršana, siva ekonomija povećana, a raspoloženje naroda daleko agresivnije nego što je to bilo slučaj ranije. U svim zemljama u kojima se oseća besperspektivnost prouzrokovana ekonomskom krizom prirodno dolazi i do psihološkog i socijalnog zaoštravanja.

Ipak, čini se da je Srbija jedina zemlja u Evropi u kojoj ovo socijalno zaoštravanje ima opasnu formu eksplozije fizičkog nasilja. Grci svoju agresivnost izražavaju protestima na ulicama, tako što većina naroda sada još manje radi nego ranije, taksisti ne izdaju račune i ne uključuju taksimetre, a ostali običan svet se snalazi kao zna i ume kao što su se u Srbiji snalazili devedesetih godina. To snalaženje je u zoni polusive ekonomije i polulegalnog preživljavanja. S druge strane, socijalno pogoršanje u Srbiji se, nažalost, ispoljava sve učestalijim siledžijskim prebijanjima i ubistvima ljudi. U tome učestvuju svi: i razna polukriminalna „obezbeđenja“ splavova, i komunalna policija, i gradska obezbeđenja, i navijači, i tinejdžeri, i žandarmi, i redovna policija. Novine su pune izveštaja o prebijanjima palicama, rukama i nogama, ubistvima vatrenim oružjem, prekoračenjima ovlašćenja, prekomernoj upotrebi sile od službenih lica, i nizu drugih teških problema u vezi sa nasiljem.

Jedan deo građanskog društva oglasio se sa zahevom da se ubrza i poboljša kvalitet procesa donošenja zakona o privatnom obezbeđenju, kao deo rešenja problema nasilja. Lično, ne vidim kako će ovaj zakon bitno popraviti stanje. Da ne bude nesporazuma, taj zakon treba doneti ne zbog nasilja, nego zato što se u sektoru privatnog obezbeđenja nalazi nekoliko desetina hiljada komada vatrenog oružja, da ne govorimo o hladnom oružju (poput palica, koje neki pripadnici privatnog obezbeđenja nose, iako je to i po sadašnjem zakonu zabranjeno). To oružje se nalazi u rukama ljudi za koje je nejasno da li su uopšte obučeni da se njime služe, koji nisu prošli odgovarajuće psihološko testiranje, i koji nemaju status i ovlašćenja službenih lica.

Na ulicama gradova, vozila privatnih firmi za obezbeđenje ponašaju se kao policijska vozila. Preciznije, ona krše zakone isto kao što ih krše policijska vozila, koja takođe nemaju pravo da prolaze kroz crveno svetlo, da budu parkirana na pešačkim prelazima, ili da voze u zabranjenom smeru. Drugim rečima, privatni sektor obezbeđenja doprinosi društvenom haosu i nezakonitosti, i zato ga treba zakonski regulisati. Međutim, to regulisanje neće nužno promeniti probleme sa nasiljem.

Da bi se zaštitili životi, kojima preti nasilje, potrebno je da se promene poruke koje dolaze od države prema običnim građanima. Potrebno je da se promeni kultura žrtve koja je nametnuta običnim građanima. Pošto ni policija ni druge bezbednosne strukture nigde u svetu ne mogu da zaštite običnog čoveka kada je žrtva iznenadne eksplozije nasilja, krajnje je vreme da se ljudima omogući da se sami zaštite u skladu sa svojim sposobnostima.

U Velikoj Britaniji postoji zakon zasnovan na principu da je „Englezov dom — njegova tvrđava“, pa je stoga svaki građanin vlastan da primeni silu prema bilo kome ko nepozvan dođe u njegov dom sa lošim namerama. To znači da je sasvim u redu pucati u provalnika u sopstvenom domu. U Srbiji, čoveku se faktički zakonski ne dozvoljava da se efektivno brani, a postupak dokazivanja „nužne odbrane“ je toliko komplikovan da se običnom građaninu gotovo više isplati da dopusti da bude pretučen nego da se brani, jer je verovatnoća da će završiti u zatvoru, platiti visoke troškove advokata i izgubiti niz prava usled krivične osude — izuzetno visoka.

U pojedinim državama SAD građanima je dozvoljeno da nose oružje, ukoliko ono nije skriveno. To znači da svaki građanin može da, recimo, nosi sklopivu metalnu palicu na pojasu. Građanin ima pravo i da se tim oružjem brani od nasilnika. U evropskoj istoriji, ne tako davno, bilo je normalno da svaki kulturan muškarac pored šešira, nosi i mač. U Americi se i danas vodi računa o ustavnom pravu građana da nose oružje. Reč je o prirodnoj potrebi ljudi koji žive u gusto naseljenim sredinama da bar donekle budu u stanju da sami sebe zaštite od nasilja.

U Srbiji je netolerancija institucija prema legalnom nošenju oružja ekstremna. Običan građanin, ako i dobije dozvolu za posedovanje oružja, gotovo nikako ne može da dobije dozvolu za njegovo nošenje. Kakva je korist od posedovanja oružja ako se ono ne sme nositi sa sobom, kada se zna da su se gotovo sva prebijanja do smrti i drugi napadi o kojima mediji bruje desila u javnom prostoru, a ne u nečijem domu? Drugim rečima, u Srbiji, kao i u nekim drugim zemljama, postoji nulta tolerancija za pravo građanina da se sam odbrani. Reč je o oportunističkoj politici: kada se desi neka tragedija usled nasilja, najlakše je davati političke izjave o potrebi da se dodatno zabrani posedovanje oružja, kao da je legalno posedovanje oružja problem, ili kriviti policiju, kao da ona može u svakom trenutku biti svuda.

Kada se posmatra „hladne glave“, postaje jasno da legalno posedovanje oružja nikada nije bilo bitan faktor kriminalnog nasilja. Počinioci krivičnih dela sa oružjem ne bi se lišili oružja bez obzira na to da li je ono legalno ili ilegalno. Jedini koje zabrana nošenja oružja zaista lišava oružja su građani koji poštuju zakon, i koji su uglavnom žrtve nasilja. Razlog je jednostavan. Upotreba oružja za činjenje krivičnih dela je svakako nelegalna, čak i ako je oružje u legalnom posedu počinioca. Stoga je za kriminalce irelevantno da li je posedovanje oružja dozvoljeno ili nedozvoljeno. Oni će ga jednostavno nabaviti i koristiti nedozvoljeno. Običan građanin je taj koji će postupiti legalno, i ako mu je zabranjeno da nosi oružje, on ga neće nositi, što znači da će biti u poziciji žrtve koja ne može da se odbrani.

Mnogo bi bilo manje takozvanih „predatorskih napada“, to jest napada na bespomoćne žrtve, kada bi postojala kultura prava na samoodbranu, to jest kada prolaznik koji vidi da neko napada bespomoćnu žrtvu mogao biti naoružan i imao pravo da interveniše.  Potrebno je da se novim zakonima ljudima jasno stavi do znanja da, ako vide napad na nemoćnu žrtvu, mogu da dograbe bilo šta što im je pri ruci, od kamena ili noge od stola do legalnog vatrenog oružja, i da to oružje upotrebe protiv nasilnika — bez obzira na posledice. Običan čovek ne bi trebalo da se plaši optužbe za prekoračenje nužne odbrane onda kada treba da odbrani sebe ili drugog. On mora imati nekakvu slobodu u smislu posledica za napadača, jer bez takve slobode faktički mu je uskraćeno pravo na efikasnu samoodbranu.

Pre nekoliko meseci, samohrana majka troje dece, koja je pri tom bila trudna sa četvrtim detetom, pozvala je američku policiju sa sledećim paničnim pitanjem: „Neko provaljuje u moju kuću, sama sam sa decom. Sedim u naslonjaču ispred vrata sa uperenom puškom u vrata! Šta da radim?“ Policijski operater joj je odgovorio: „Gospođo, uradite sve što je potrebno da se odbranite.“ Vrata su popustila, dva provalnika su upala u kuću, i žena je pucala, ubivši jednog na mestu i ranivši drugog. Posle uviđaja, policija je odnela telo, napravila zapisnik, pitala ženu da li joj je nešto potrebno, i — pozdravila se sa njom. Ona nije morala da prolazi maltretiranje birokratske procedure, a kamoli da bude sumnjičena za “prekoračenje nužne odbrane”.

Uopšte posmatrano, taj koji je uveo pojam “nužne odbrane” u zakonodavstvo jednostavno nije imao predstavu o realnosti nasilja i mehanizmima samoodbrane. O ovoj temi u Americi je objavljeno nekoliko hiljada vrlo dobro dokumentovanih knjiga, čiji su autori psiholozi, stručnjaci za obezbeđenje, ali i policajci i zatvorski čuvari. U realnoj situaciji, ne postoji “nužna odbrana” i “prekoračenje nužne odbrane”. Čovekova reakcija je panična, motivisana strahom, zasnovana na ponovljenim radnjama dok god se izvor pretnje kreće. Ona će u 99% slučajeva biti kvalifikovana kao “prekoračenje nužne odbrane”. Odgovornost za posledice napada na drugog, ipak, trebalo bi da bude na napadaču, a ne na onome koji se brani.

Dok god srpski zakon, ali i pravosudni sistem, budu tretirali samoodbranu kao pretnju bezbednosti, nivo nasilja će rasti i samim tim nivo humane bezbednosti će se smanjivati. Naš sugrađanin Fedor, koga je ubio čopor od 20 junačina na splavu Sound, možda ni naoružan ne bi mogao da se odbrani. U toj situaciji potrebno je da država nastupi prema ubicama oštrim zakonskim rešenjima, poput obavezne dugogodišnje zatvorske kazne bez mogućnosti ranijeg otpusta, pogotovo kada se radi o službenicima obezbeđenja ili ovlašćenim službenim licima koja se ponašaju nasilnički. U SAD postoji zakon po kome bilo koji počinilac tri uzastopna krivična dela automatski dobija doživotni zatvor — takozvana politika “three strikes and out”. Pri tome, ta tri krivična dela mogu biti i nenasilna. Dovoljno je da jedno od njih bude banalno krivično delo kao što je kršenje uslova prevremenog otpusta iz zatvora, recimo suptanjem u kontakt sa licima koja čine krivična dela. U Srbiji, koja se suočava sa epidemijom smrtonosnog nasilničkog ponašanja, treba da postoji zakon “ponovljeno nasilničko ponašanje — 40 godina zatvora”. Isti princip treba da se primeni na svako nasilničko delo u kome žrtva doživi invaliditet ili izgubi život. Kraj nečijeg života uzrokovan nasiljem treba jasno da znači i neopoziv kraj života nasilnika u društvu.

S druge strane, da je dečko koji je pretučen palicama, a sada novine izveštavaju da se tek budi iz kome i paralize, imao oružje, ili da je neko od prolaznika ili očevidaca imao oružje i pravo da ga koristi bez kasnijeg maltertiranja od strane sistema, možda bi taj dečko sada bio zdrav.

U Srbiji mora postati ne samo moguće, nego i poželjno, reagovati na nasilje prema drugom ili prema sebi upotrebom sopstvene fizičke sile sve dok to žrtva napada smatra potrebnim ili dok napadač više nije u stanju da bude pretnja.  Posledice za napadača su ipak, u moralnom smislu, odgovornost napadača. Samo tako moguće je smanjiti količinu viktimizacije građana nasilničkim ponašanjem. Pri tome, pravo na samoodbranu dok god napadač može da bude pretnja treba da se odnosi i na slučajeve kada je napadač uniformisan u razne privatne, lokalne i poluprivatne uniforme.

U Srbiji bi se zakonima i postupanjem institucija moralo učiniti sasvim jasnim da niko nema pravo da primenjuje silu osim policije (u strogo propisanim uslovima), i da svako ima pravo i dužnost da prema bilo kom nasilniku preduzme sve ono što mu se u trenutku učini neophodnim. Zakon bi trebalo da štiti žrtve. Trenutno, svojom komplikovanošću i restriktivnošću, on štiti nasilnike i ubice.

Aleksandar Fatić