Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

KAZNAMA I NADZOROM DO JOŠ GORE SITUACIJE U SAOBRAĆAJU

Na putevima Srbije gine sve više ljudi. To pogoršanje stanja, koje se ne ogleda nužno i samo u brojkama o nezgodama, koje policija tako voli da prikazuje, nego pre svega u prirodi nesreća i smrtnim ishodima, ukazuje na zaključak da nešto suštinski nije u redu sa kontrolom saobraćaja i bezbednosti u saobraćaju. Dosadašnja politika pooštravanja kazni unedogled, povećavanja budžeta saobraćajne policije usmeravanjem novca od naplaćenih kazni ka njima, i davanju sve većih ovlašćenja policiji i sve većih proceduralnih olakšica prekršajnim sudijama, osim što ugrožava prava i slobodu građana – vozača, proizvela je jedino ― još veću katastrofu na putevima. Primera radi, u Srbiji pitanja prevencije diktira Agencija za bezbednost saobraćaja, koja je, između ostalih svojih ideja, uvela masovnu upotrebu kamera, ali i pravilnike za dodatnu proveru uvezenih polovnih automobila od kojih koristi ima ― isključivo sama Agencija za bezbednost saobraćaja. Kamere se koriste u gradovima, ponajviše u Beogradu, u kome su priroda saobraćaja i saobraćajna infrastruktura takve da zahtevaju inteligentno biće ― saobraćajnog policajca ― na raskrsnicama, kako bi se obezbedio kakav-takav protok saobraćaja. Kamera kao neinteligentna sprava samo pretvara vozače u žrtve: ona će vas snimiti ako ste u raskrsnici u „žutom“ svetlu beѕ obzira na to da li se nalazite u koloni koja se kreće u prvoj brѕini i u kojoj uopšte ne možete da utičete na brzinu i dinamiku sopstvenog kretanja. U stvari, u situacijama u kojima će vas saobraćajni policajac požuriti da prođete kroz raskrsnicu u cilju bezbednosti ostalih učesnika u saobraćaju, kamera će vas snimiti kao da ste u prekršaju i ― stići će vam kazna i kazneni bodovi.

Od pravilnika za proveru uvoza polovnih automobila vozači imaju samo štetu. Oni dodaju oko 500 evra na cenu uvezenog automobila i podrazumevaju dugačka čekanja na registraciju, a ni Auto moto savez, ni Agencija u stvari ne vrše nikakve ozbiljne provere vozila. Reč je o još jednoj birokratskoj farsi da se i inače komplikovan život vozača u Srbiji dodatno zakomplikuje i poskupi.

Posle najnovijeg karambola kod Novog Pazara koji je izazvao policijski kombi, postavlja se pitanje zašto ne funkcioniše kontrola bezbednosti i sposobnosti za vožnju u policiji. Zašto se policijske patrole parkiraju na pešačkim ostrvima, na trotoarima, na pešačkim prelazima, prave polukružne okrete preko punih linija i na semaforima ― drugim rečima, zašto u Srbiji, zemlji na putu evropskih integracija, propisi o bezbednosti saobraćaja ne važe za policiju?

U vreme Božićnih praznika 2014. godine na auto putu kod Beograda dogodio se masovni lančani sudar u kome je stradalo mnogo ljudi i dece, zbog magle i nedostatka svetlosne signalizacije. Posle toga je pooštrena kaznena politika za prekršaje u saobraćaju, uvedene su besmislene i drakonske kazne (recimo kazne do 70 000 dinara za vožnju žutom trakom, kao da se radi o ne znam kako ozbiljnom, a ne jednom od najbeznačajnijih i najtrivijalnijih prekršaja). Međutim, ni dan danas, na mestu na kome se tragedija desila ― nema svetlosne signalizacije. Sledećeg Božića ćemo možda opet imati tragediju na istom mestu.

Posle tragedije koju je izazvala policijska „marica“ kod Novog Pazara čuju se glasovi da će se, u budućnosti, čak koristiti „helikopteri za snimanje vozača“. Ludilo postaje galopirajuće, dok ljudi ginu.

Problem bezbednosti saobraćaja u Srbiji je rezultat izuzetno loše putne infrastrukture, kojom se država ne bavi, kao i rezultat izuzetno lošeg rada saobraćajne policije, čija je koncepcija kontrole ― pravljenje punktova u žbunju i zaustavljanje vozača, umesto aktivnog patroliranja.

Osim toga, predlagači novih i novih zakona o bezbednosti saobraćaja pate od u svetu davno prevaziđene iluzije da će kazne promeniti stanje bezbednosti, umesto omogućavanja uslova vozačima da voze bezbednije.

Nije razlog za nebezbednu vožnju taj što su kazne male (kazne u Srbiji su drastičnije nego u SAD), nego taj što vozači nemaju gde da se sklone kada su u rizičnoj situaciji, što je propusnost saobraćajnica mala, što niko ne brine o proporciji automobila i parking mesta, i što je društvo u celini u haosu, pa ulicom šetaju izbezumljeni ljudi koji ne gledaju kuda koračaju.

Ministar policije je najavio dubinske promene u policiji, ali nekako se te promene uglavnom povezuju sa kriminalističkom policijom, pri čemu se zaboravlja da većina građana nikada i nema kontakt sa kriminalističkom policijom, dok sa onom zaduženom za javni red ili saobraćaj ima svakodnevni kontakt, i svakodnevno trpi zbog problema i loše organizacije u njihovom radu.

Saobraćajna policija mora da razume da njena uloga nije represija, što često čujemo od njenih predstavnika.

Njena uloga je da pomogne vozačima i ostalim učesnicima u saobraćaju. Represija dolazi na kraju, i to samo kad ostale mere ne daju rezultata. Kakvu pomoć građanin može očekivati od saobraćajne policije koja vozi lošije od prosečnog građanina i koja krši saobraćajne propise, potpuno nekažnjeno, više od bilo kog građanina? Istovremeno, to je „najbogatija“ uprava policije u smislu materijalnih sredstava i novca.

Stvar je elementarnog logičnog mišljenja da će se osećaj bezbednosti građana povećati ako se sprovede oštar nadzor nad radom onih grana policije sa kojima građani najviše dolaze u dodir. Važno je videti ko je „Papaja“, ali za običnog građanina, za njegova prava i ― u krajnjoj liniji ― za njegovo izjašnjavanje na izborima postaje sve važnije zašto je patrolni automobil parkiran na pešačkom ostrvu ili na trotoaru kojim ne može da prođe majka sa kolicima, i zašto je njegov vozač posle toga i dalje u radnom odnosu u MUP.

Bezbednost je specifična oblast javne politike. Ona je istovremeno lakša i jednostavnija za postizanje nego što političari misle, i istovremeno zahteva veću svakodnevnu pažnju: smanjite kazne, potkrešite krila prekršajnim sudijama i piscima prijava protiv osiromašenog i nezadovoljnog naroda, a naterajte uniformisanog policajca da, kao u Velikoj Britaniji, pusti građane da prelaze ulicu na crveno svetlo, dok on čega da pređe na zeleno svetlo; naterajte ga da se građaninu obraća sa „gospođo“ i „gospodine“, sa učtivim osmehom; sprečite ga da stoji na ulici raširenih nogu i nepristojno se češe sa pištaljkom u ustima. I videćete ― sa malim, diskretnim kaznama, bez tolikih kamera i represije ― imaćete bolju atmosferu u saobraćaju, veću bezbednost, veću solidarnost, a time i veće zadovoljstvo građana, pa, ako hoćete, indirektno, i ― veću demokratiju u društvu.

Aleksandar Fatić