Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

PATRIOTSKI KURŠLUS

Sve se češće u javnosti u Srbiji govori o patriotizmu, i o navodnom nedostatku patriotizma kod građana, koji se, navodno, eto, nedovoljno žrtvuju za državu. Navikli su da mnogo lepo žive i uživaju sve ove godine, pa je došlo vreme da se malo žrtvuju, a oni to neće, jer nemaju dovoljno patriotizma. Tako otprilike ide taj argument koji je sve češći i sve izraženiji. Stoga bi moglo biti korisno malo razmotriti značenje reči „patriotizam“.

Patriotizam znači ljubav prema domovini. On istovremeno znači povratnu ljubav domovine prema svojim žiteljima, članovima svog naroda (koje god etničke pripadnosti taj narod bio). Pesnici i filozofi, ali i politički pisci su ljubav prema domovini opisivali kao toplinu u srcu pri pomisli na svoju zemlju, u kojoj se čovek oseća kao da mu je ona majka, koja ga čuva, greje, brine se o njemu i brani ga. Patriotizam je odnos koji postoji između čoveka i njegove domovine: odnos obostrane ljubavi i pripadanja. On je „prijateljstvo sa državom“.

Suprotno ovom autentičnom značenju reči patriotizam, u našim krajevima razumevanje ove reči je perverzno, iščupano iz korena, zgrčeno u vrisku, kao ružan san ili strašna misao o krvi, mukama i znoju.  To shvatanje je već decenijama pod jednim u suštini defektnim uticajem opsesije državom kao nekakvim idolom iz koga skriveni vrač dovikuje urođenicima: „padnite i poklonite mi se!“.

Ono što čujemo u medijima kao pozive na patriotizam ne upućuje na pravi patriotizam, nego na prosto robovanje državi koja je sve samo ne prijatelj običnih ljudi. Sa njenim razrastanjem, njenim pogrešnim i sve radikalnijim samorazumevanjem kao nekakvog totema koji ima pravo na svoje podanike i na svaku njihovu žrtvu, ona postaje opasan grabljivac, a ne majka ili prijatelj.

Pre nekoliko meseci, posmatrao sam kako policajci, mladi i dobro uhranjeni, sedeći u klimatizovanom automobilu na Trgu Republike, na okretnici autobusa, zaustavljaju nesrećne ljude u odelima svoje dece, prekratkim pantalonama i tesnim patikama, providnih lica, sa linija iz Koteža, Padinske Skele, Krnjače. Kažnjavali su ih za „prelaženje ulice van pešačkog prelaza“. „Nosim lek, evo vidi", reče jedan siromah, podižući kesu! „Nemam, brate! Ne primam platu, imam dvoje dece i bolesne roditelje!“. Dvojica đuvegija u uniformama se podsmešljivo naceriše, ne udostojivši ga ni odgovora, dok su mu pisali prijavu.

Žena ispucalih ruku sa torbom od džaka koju je spustila pored sebe stajala je mirno i ćutala. Onda je prešla ulicu, noseći papir koji su joj dali kao nešto nečisto, nepristojno, sa rukom dalje od tela. Tiho je sela na betonsku žardinjeru, i zaplakala najtužnije. Najstrašnije.

O Božiću 2014. godine na auto putu kod Beograda pogiboše silni ljudi i deca u lančanom sudaru, jer nije bilo svetlosne signalizacije. Agencija za bezbednost saobraćaja je tada, u svojoj vaskolikoj mudrosti i patriotizmu, odmah mudro predložila pooštravanje zakona na nivo najstrožijih saobraćajnih zakona u Evropi (oni su danas u Srbiji neuporedivo strožiji nego u Americi, primera radi). Razmileše se delije sposobne za rad na motorima i u džipovima da pišu prijave pešacima, tatama koji su stale da uđu mali dečaci i devojčice sa treninga, i mamama koje trče sa posla na drugi posao u kuhinji. Bezbednost, bato! Država!

Pre neki dan, vidim kod tržnog centra „Ušće“ dvojicu kršnih delija zrelih da se dohvate nekog posla, naoružanih, kako pišu prijave ljudima koji su se zaustavili čekajući žene i decu da izađu iz tržnog centra, jer tu je znak „zabranjeno parkiranje i zaustavljanje“, vidiš ti to.

Jedino one svetlosne signalizacije još nema. Čeka se sledeći Božić i magla. Treba razumeti državu. Ima država važnih državnih poslova. Država je zabrinuta. Ona je razočarana jer se za nju nedovoljno žrtvujemo i nemamo dovoljno patriotizma.

Nešto mi se čini da je moj stari mentor Filip Petit bio u pravu kada je oštro dovikivao: „država građanima duguje samo jedno, a to je dominion“: stara engleska reč koja označava isto što Rusi misle kad kažu „majčica Rusija“. Država građanima mora da ponudi svoje prijateljstvo, naklonost i zaštitu, da je oni dožive kao majku, a ne kao opasnog drumskog hajduka koga valja izbeći makar se putovalo danima po šumi i van drumova.

Nešto mi se čini da je Petit dok me gledao kroz četvrtaste okvire naočara, u onom baru gde smo se viđali nekim sredama, nekada davno, daleko, znao nešto o patriotizmu. Kad čovek pomisli na svoju zemlju, to treba da bude kao pomisao na dragog prijatelja ili toplu uspomenu. To nikako ne sme da bude kao brutalna i parališuća misao plivača zagledanog u tamnu vodu ispod sebe: „ajkula!“.

Nema gore i bednije javne politike od one koju sam video na Trgu Republike, onog dana, ni one koju sam video kod Tržnog centra „Ušće“, drugog dana. To je najniža tačka na koju jedna javna politika može da potone: da progoni sirotinju, sprovodi besmislene zakone po svaku cenu dok se važnim pitanjima ne bavi, i prikuplja pare od ljudi za budžet putem prostačke represije.

Nije to patriotizam. To nije patriotska država. Njoj nedostaje svest o stvarnim vrednostima koje čine jedno društvo, a osnovna takva vrednost je poštovanje ljudskog dostojanstva i pokazivanje saosećanja prema njihovoj muci.

Da li to znači da je kriva vlast? Da, uvek. Da li to znači da je rešenje u promeni vlasti? Ne uvek. Jer, i promenom vlasti ove stvari mogu ostati nepromenjene ili postati još gore. I vidi se da su ostale, i pored pomene vlasti. Ali to znači da se u razumevanju politike mora premostiti katastrofalan mentalni kuršlus u glavama nosilaca javne politike, i da se mora promeniti ponašanje prema građanima.

Kada država shvati da patriotska treba da bude ona, a tek potom građani, i da patriotizam nije knjigovodstvo praćeno javnim pridikama, nego ljudska briga o ličnostima koje u njoj žive, o njihovom svakodnevnom dostojanstvu, koliko god oni bili siromašni, onda će nastupiti solidarnost. A tek kada nastupi istinska solidarnost, postaće moguć i „izlazak iz krize“.

Zašto ovo gore pišem u navodnicima? Pa zato što smo mi već decenijama neprestano „u krizi“, sprovodimo nekakve „reforme“ i nadamo se „izlasku iz te krize“, a ne vidimo da kraja krizi nema jer je ona samo posledica nedostatka autentičnog i funkcionalnog odnosa između države i građana. Svaka materijalna kriza je simptom, manifestacija socijalnih poremećaja, i upravo zato solidarna društva u kojima država poštuje građane i podržava ih, čak i kada su u ratu, nikada nisu „u krizi“.

Samo država koja poštuje i neguje „dominion“, koja čuva, podupire svoje ljude i saoseća sa njima, može „izaći iz krize“. To se jasno vidi u uspešnim državama: pogledajte  kakav je njihov odnos prema građanima.

Kriza je svakako finansijska, ali je istovremeno i kriza istinskog pariotizma države. Ona je moralni problem i problem identiteta koji država mora da rešava, kako psiholozi vole da kažu, „radom na sebi“. Ona to nikako ne sme da čini radom na građanima.

Kada država, umesto da preispituje i leči sebe i svoj odnos sa ljudima, preispituje i prevaspitava građane, onda je to, čak i kada je formalno zakonito — tiranija. A kada se država zagleda u lica ljudi, kada pogleda te očajnički podignute kese i čuje napukli glas od umora koji vapi: „nemam“; kada rumene i uhranjene momke pošalje da rade nešto korisno, a klince i klinceze zaštitnički požuri u kola; kada obnevidele i posrćuće ljude „van pešačkog prelaza“ pridrži da ne padnu i pomogne im da prođu, tada će se rascvetati pariotizam. Život u domovini će postati lepši a kriza će, sama, otići u mesta koja je više vole i u kojoj joj je prirodnije mesto. Probajte.

 

Aleksandar Fatić