Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

МОТИВАЦИЈА И ЦИЉЕВИ ТЕРОРИСТИЧКИХ ГРУПА

Терористичке групе у начелу наступају у име неког општег циља са ниверзалним моралним значењем, пре свега правде за оне којима је она тренутним националним или међународним поретком ускраћена, па стога почивају, са тачке гледишта унутрашње мотивационе структуре и динамике, на доживљају сопственог легитимитета који проистиче из подршке „конституената” у име којих се боре и легитимитета и, често, универзалне природе добара која су тим конституентима, стварно или наводно, ускраћена. Када терористи не би имали конституенте који су

спремни да их активно или прећутно подржавају, они би изгубили визионарски и програмски део своје мисије, и њихова унутрашња мотивациона структура би се урушила. Стога свака акција државе против конституената неке терористичке кампање која је претерана, доводи до невиних жртава, или додатне маргинализације и обесправљивања те групе, оснажује мотивациону структуру терористичке групе тиме што наглашава њихову перцепцију легитимитета њихове борбе. Стога је одговарајућа аналитичност у приступу најширим узроцима тероризма предуслов за каснију изградњу антитерористичке стратегије.

Однос терориста и њихових „конституената”

Успостављање „конституенције” терориста, то јест рефлексија циљева неке групе на нивоу терористичког „програма”, проистиче, у теоријском смислу, из мањкавости система репрезентације које и доводе до систематског фрустрирања намера и жеља неке групе, а самим тим и до паралелне „репрезентације” циљева те групе кроз терористичку делатност. Реч је о специфичностима политичког процеса самог по себи, и оне се огледају у чињеници да савремене терористичке групе, врло често, оснивају органе који попут огледала одражавају одговарајуће структуре легитимних институција. Примера ради, оне често имају, и номинално, своје „војно крило” и „службу за односе са јавношћу”, при чему појединци који делују у тим структурама не чине директно кривична дела као терористички оперативци и, у неким земљама, Иако је конституенција терориста, то јест њихов наводно представнички однос у односу на неку групу коју представљају и која их, наводно, својим положајем, потребама и легитимним аспирацијама легитимише на нивоу прокламованих циљева, проблематична категорија јер је конституенција примарно однос који се формира унутар политичког система и у савременим друштвима је посредован демократским институцијама, овде ће само на првом месту термин „конституенти“ бити дат у знацима навода, а потом ће се користити у условном контексту који оцртава сама мотивација терориста и помињаће се без знакова навода.

Структурни разлог за саму могућност појаве ове врсте паралелнерепрезентативности институционално неодговарајуће представљених група у једном иолитичком систему лежи у универзалном феномену који политичка теорија познаје као феномен „демократског дефицита” у различитим видовима.

С једне стране, демократски дефицит укључује проблеме у функционисању институција, од којих се најдрастичнији могу сматрати различитим формама политичке корупције. Та врста дефицита је јасна и отклоњива реформама унутар самих институција. Други, такође често академски расправљан вид демократског дефицита је повезан са деловањем великих међународних организације, поготово у вези са применом војне силе у мисијама успостављања или очувања мира. У тим случајевима, демократски дефицит најчешће настаје услед наметања воље наутицајнијих и најснажнијих чланица међународних коалиција, без довољног узимања у обзир ставова мањих земаља које, потом, логиком сопствене геостратешке позиционираности, бивају фактички „усисане” у међународне операције иза којих њихово јавно мнење не стоји. Можда најбољи пример те врсте демократског дефицита, који се чак не односи на малу, него на једну од данас најутицајнијих земаља у свету, је пример Велике Британије и њеног учествовања у рату против Ирака. Британска влада премијера Блера (Топу Blair) учествовала је у нападу на Ирак на таласу свог стратешког савезништва са САД, али у тренутку када та одлука није имала ни приближно довољну подршку демократске јавности унутар Велике Британије. Афера која је потом створена довела је до самоубиства блиског Блеровог саветника који је учествовао у процесу процене капацитета Ирака да нападне суседне земље оружјем за масовно уништавање, који се показао као недовољно објективан, као и до више парламентарних истрага Блеровог поступања, које трају и до данас, када он више није британски премијер. Обе ове врсте демократског дефицита су, у извесном смислу, повезане са прагматиком рада институција, било да је реч о националним или међународним институцијама. На дубљем плану разматрања, међутим, обе те врсте демократског дефицита у демократској пракси проистичу из самог структурног феномена демократског дефицита који је уграђен у репрезентативни политички процес и који представља један од највећих изазова за савремену политичку теорију. Демократски дефицит у поменутом, структурном смислу, проистиче из организације демократског друштва, и присутан је у свим постојећим демократским друштвима. Он проистиче из чињенице да се, у процесу политичке репрезентације, који је настао са растом политичке заједнице изван обима који је омогућавао античке видове самопредстављања грађана грчког полиса, појављују корпоративни интереси представничких група. Зависно од релативног положаја неке групе унутар заједнице, као и од интереса који се појављују као доминантни за различите представничке структуре, воља грађана на непосредном нивоу се не одржава у неизмењеном облику кроз све фазе репрезентативног процеса. Свака репрезентативна група, од неформалних група које у развијеним демократијама артикулишу интересе својих припадника, до посланичких група у парламентима, у репрезентативни процес уграђују сопствене корпоративне интересе. То могу бити интереси повезани са самим утледом репрезентативног положаја, са примањима која он доноси, са интересима политичке странке или оним интересима који проистичу из дневних односа политичке моћи. Они у сваком конкретном случају утичу на садржај воље која се репрезентује, тако да демократски дефицит, зависно од нивоа интегритета политичког процеса, може бити већи или мањи, али је по дефиницији уграђен у процес репрезентације.

Када је губитак репрезентативности радикалан, дугорочан и обележен битним унутарсистемским нетрпељивостима,присутан је висок потенцијал за измепггање репрезентације маргинализованих група из институционалног поретка у домен политичког насиља.

Савремена демократска друштва поседују механизме којима се демократски дефицит контролише и држи у подношљивим границама. Ти механизми, рецимо, на нивоу парламентарне репрезентације укључују различите специјалне законске одредбе о посебним квотама и цензусима који се односе на присуство мањинских политичких странака у парламентима, на право појединих мањинских заједница да стављају вето на већинске одлуке које се тиче њихових виталних интереса (такав механизам је уграђен у одлуке-на нивоу ентитета у поратној Босни и Херцеговини). У системима у којима постоји снажан конфликт између неке мањинске, или већинске а маргинализоване групе, и оне групе која је доминантна и одлучујуће утиче на формулисање норми у политичком систему, потенцијал за конфликт може бити толико великњда корективни механизми, и ако постоје, нису довољни, и тада често долази до политичког насиља. Тероризам представља најдрастичнију форму политичког насиља која репрезентативни процес, са свим његовим структурним особинама, фактички измешта из легалних оквира и претвара у неку врсту криминализоване политике, у којој терористи себе виде као актере исправљања друштвених неправди проузрокованих, пре свега на концептуалном, а често и на сасвим практичном нивоу, нараслим и неконтролисаним демократским дефицитом који може имати различите појавне облике.Сама ова чињеница значи да није могуће политички продуктивно терористе третирати као обичне криминалце, јер такав однос према њима, колико год њихове акције биле револтирајуће за друштвену већину, додатно антагонизује њихове конституенте, и тиме смањује вероватноћу да се политички процес врати у уобичајене оквире институционално посредованих односа са доминантним групама.

У друштвима у којима постоје изражене нетрпељивости већ на нивоу непосредне политичке партиципације, попут верских нетрпељивости између протестаната и католика у Северној Ирској, или између муслимана. и Јевреја у Израелу, због истоветних светих места на које и једни и други полажу права, корективни механизми тешко могу спречити ексалацију демократског дефицита. Када се ове нетрпељивости додатно појачају политичким разликама, као што је случај у Северној Ирској између униониста и републиканаца, политичко насиље је често неизбежно, што је и поменути пример показао. У описаним околностима иако заједница коју нека група која прибегне тероризму не мора нужно подржавати све акције терориста, она ипак у ширем смислу представља њихове конституенте. Наиме, терористичка група која преузима на себе криминализовану репрезентативност неке заједнице такође индукује демократски дефицит, јер она и сама има своје корпоративне интересе. Многи католици, који су истовремено били и републиканци, у Северној Ирској, нису подржавали акције ИРА у којима су постављане бомбе у трговинске центре или пабове и убијани цивили, али су они ипак у већини остали верна база политичкој агенди ове организације, због чега је британска влада више пута била прунуђена да своју верзију „рата против терора” у односу на PIPA замени политичким преговорима са Шин Фејном. Исто тако, Протестанти, који су већином истовремено унионисти, нису званично подржавали екстремну репресију коју је британска влада спроводила против католичке заједнице, физичку тортуру, застрашивање, хапшења и суђења на основу недовољних доказа, која су доводила и до дугорочних затворских казни за читаве породице за које је касније доказано да су невине.

Британске власти су, на основу Закона о спречавању тероризмаиз 1974. године, дале право полицији да хапси без судског налога и држи у притвору, 48 сати по сопственом нахођењу, а још 5 дана по налогу министра унутрашњих послова, особе за које сумња да су повезане са тероризмом. За време тих 7 дана битна права ухапшених у погледу њихове заштите су била суспендована, тако да је полиција користила физичко малтертирање Ираца осумњичених за чланство у ИРА да дође до признања, која су касније, иако често повлачена, била основа за осуђујуће пресуде и дуготрајне затворске казне, од којих су неке касније укидане као неосноване. Вероватно најпознатији случај из седамдесетих година прошло века је осуда оца и сина, Ђузепе Конлон (Guiseppe Conlon), и Џерарда „Џерија” Конлон (Gerry Conlon), у два одвојена поступка за постављање бомбе у чувеним случајевима „The Maguire Seven” и “The Guildford Four”, у коме су и отац и син батинама натерани на признање и невини осуђени, да би отац умро у затвору, а син, након што је пресуда и за једног, и за другог, оборена, изашао на слободу након одслужених 15 година. Ипак, и поред злоупотреба од стране британских власти које су овако снажно одјекивале у светској јавности деценијама после описаних догађаја, и чињенице да је таква пракса свакако вређала елементарне интуиције о праведности код свих становника Северне Ирске и да није могла уживати неподељену подршку у једној у суштини демократској унионистичкој јавности, већина униониста ипак је остала на политичком курсу подршке британској влади. Чињеница да ИРА као терористички покрет има свој еквивалент на политичкој равни кроз велики број стварних конституената међу републиканским становништвом сликовито се види из чињенице да у Белфасту и данас постоји Зид мира, сличан Берлинском зиду, који раздваја протестанте и католике у западном делу града, како не- би долазили у додир и ступали у крваве сукобе. Данас делови тог зида постају предмети уметничких пројеката осликавања, како би се трауматичној историји дао политички смисао у контексту помирења и заједничког живота. Иако акције ИРА против цивила, укључујући жене и децу, немају потпуну подршку обичних Католика који живе у Северној Ирској, ИРА, као и већина стабилних и раширених терористичких група, већини ипак имају релативно стабилну конституенцију. Исто се може рећи за тактике британских безбедносних снага, које се не класификују као терористичке само због тога што је њихов субјект била држава, и што је њихово оправдање било борба против тероризма; те акције, да их је примењивала нека неформална група, биле би доживљене као тероризам, јер су укључивале злоупотребу репресивних структура за виктимизацију бројних цивила.303 И поред тога, неспорно је да британски репресивни приступ према Северној Ирској има готово неподељену политичку подршку унионистички расположених конституената.Када је реч о корпоративним интересима на нивоу криминализоване репрезентације кроз политичко насиље, пре свега кроз терористичке кампање, корпоративни интереси терористичке групе укључују пре свега практичне интересе који проистичу из организације групе и њених потреба. Примера ради, европски терористи, укључујући и поменуту ИРА, налазили су се више пута у позицији да настоје да своје ухапшене чланове ослободе узимањем талаца и разменом, или пак агресивним акцијама према полицији и институцијама. Они су такође били принуђени да сарађују са криминалним групама у набавци оружја, а за поједине терористичке групе (један од примера је ситуација на Косову у периоду пре проглашења независности, а и у непосредном периоду после тог догађаја) је познато да су своју активност делимично финансирале отвореним учешћем у операцијама организованог криминала, пре свега у трговини наркотицима и људима. И поред чињенице да је реч о неким од највећих изазова за цивилизовани свет и за сваку демократску заједницу, ови случајеви структурно нису идентични криминалном деловању, управо због своје пројектоване политичке конституционалности. Перспектива посматрања тероризма кроз призму конституената терористичких група, укратко, сагледава тероризам као аберацију политичког процеса. Европско искуство терористичких покрета емпиријски подржава ову перспективу, јер показује да су питања етничког и тероторијалног статуса, као par excellence питања политичког процеса, главна мотивација за терористичке кампање у ситуацијама системски фрустрираних колективних аспирација на остваривање ових категорија права у националним политичким системима.

.Када је реч о глобалним терористичким претњама, попут савременог исламистичког тероризма, оне су мање директно повезане са демократским дефицитом унутар националних политичких система, али су, једним делом, директно у нези са фундаменталним мањкавостима у репрезентацији интереса и потреба читавих културних заједница. Занимљиво је приметити да готово сви исламски терористи, од којих мнош немају никакве организационе везе, заједничког порекла нити везе у смислу чланства са палестинским народом, наводе структурну репресију над палестинским народом као један од политичких мотива за своје деловање. Јасно је да ова врста програмске реторике служи моралном профилисању терористичког покрета, те да у таквим случајевима Палестинци нису стварни конституенти појединих терористичких група (иако јесу конституенти Хамаса, на пример), али сама реторика говори о глобалној перцепцији религијске и етничке дискриминације за коју терористи сматрају да је најочигледнија у случају Палестинаца, а за коју тврде да је глобално раширена, и у име које, попут самог лидера Ал Каиде, бин Ладена, позивају на глобални „џихад”.

Реакције на притисак контролних агенција

Однос између терористичке групе и њених конституената је кључан за разумевање начина на који група, али и конституенти, реагују на притисак контролних агенција. Уобичајени начин борбе против тероризма у демократским друштвима подразумева изражен притисак репресивних органа против самих терористичких група, уз истовремено пажљиво вођење рачуна да се притисак не „прелије” и на конституенте терористичке организације. Такво преливање репресије у грађанско друштво би угрозило демократске вредности и грађанска права, али, можда још важније од тога, оно би и додатно радикализовало терористе и дало им нову моралну основу и нову аргументацију за још интензивније деловање. Примери реаговања терориста на притисак репресивних структура показују бар два најопштија модела реаговања, од којих је први повезан са настојањима саме групе да сачува своје језгро и одржи минимум капацитета за програмски џихад у будућности — реч је о исламистичким терористима. Други општи модел је повезан са снажним осећањем директне политичке легитимности и етничке репрезентативности терористичког покрета, тако да притисак на њега доводи до исте реакције као када је реч о војсци, то јест до регруписања и наставка борбе. У другом случају, у коме постоји директна репрезентативност, а не општа религијска, великим делом конструисана терористима и њиховим акцијама, нарочито у земљама које су директно погођене њиховим терористичким операцијама у којима се не бирају циљеви. Управо захваљујући овој чињеници, то јест смањивању репрезентативности џихадиста, а посебно Ал Каиде, и било је могуће фактички сатерати језгро ове мреже у једно подручје Пакистана из кога оне, без битног релаксирања својих безбедносних протокола, не може активно да делује у смислу организовања сложених акција попут оне против САД 2001. године. Истовремено, цивилизацијски консензус демократских земаља, које су успешним стратегијама управљања јавним мнењем спречиле драстично погоршање односа са муслиманским заједницама у сопственим друштвима, као и одржавање глобалног дискурса који није склизнуо у антимуслиманску реторику када је реч о борби против џихадиста, са своје стране је допринео смањивању муслиманске подршке радикалима у својим редовима. Уколико би се борба против џихадиста водила на једнако недискриминативан начин као што џихадисти изводе своје акције, и уколико би у таквим акцијама репресивних структура масовно страдали муслимански цивили, било би разумно очекивати да подршка џихадистима порасте у муслиманском свету. Пример уздржаности власти САД и европских земаља у реаговању према муслиманским заједницама искуствено показује узрочни однос између притиска на конституенте и контролних ефеката борбе против тероризма. Тај пример јасно илуструје принцип да уздржавање од вршења притиска на конституенте омогућава да притисак на извршиоце терористичких акција буде бар до извесне мере ефикасан. Истовремено, радикални војни одговори недискриминативне природе, попут напада на Авганистан и на Ирак, искуствено су показали сасвим супротан ефекат кроз радикализацију муслиманских средина које су раније биле секуларне, што се односи не само на Ирак, као на најчешће дискутован пример, него и на друге световне режиме, попут Сиријског, у коме јавна дебата о могућој „интервенцији” САД против Сирије има потенцијал да појача позиције исламских радикала.

Други пример који свакако заслужује пажњу у контексту одговора терористичких група на притисак репресивних формација је пример Хамаса и сродних група, којису снажно репрезентативни за велики број Палестинаца. Хронични конфликт између палестинског народа и Израела представља аналитички контекст у коме се види како репресија делује на динамику екстремизма на палестинској страни.

Вероватно најјаснију стратегију званичног Израела за окончање конфликта је формулисао премијер Ариел Шарон (Ariel Sharon), а одобрио га је израелски парламент 26. октобра 2004. године, и он укључује три битна елемента: (1) унилатерално повлачење израелске војске и становништва са неких окупираних територија на које Палестинци полажу право, (2) одвајање палестинског и израелског становништва у физичком смислу (укључујући и изградњу „зида мира”), који подсећа на онај у Западном Белфасту, и (3) настојање да се у редовима Палестинаца индукује политичка промена, тако да на власти буду снаге са којима Израел има лакшу сарадњу. Ова званична политика доживела је, од почетка фазног повлачења израелске војске 2005. године, бројне проблеме, укључујући праву побуну израелских насељеника на тим територијама, али и незадовољство динамиком и обимом повлачења у палестинским заједницама. Године које је требало да обележи постепено наступање мира на окупираним палестинским територијама, после усвајања плана, у ствари су обележили бројни терористички напади припадника Хамаса и једнако сурове акције одмазде израелске војске против палестинских цивила, тако да се стање у односима две заједнице фактички вратило у статус пре октобра 2004.

У оквиру палестинског политичког простора, као и оквиру израелског (у коме постоје радикалне и умерене странке и струје), постоји умерено крило које потиче из времена када је неприкосновени вођа Палестинаца био Јасер Арафат (Yaser Arafat). То крило, Палестинску ослободилачку организацију (ПЈ10), од смрти Арафата води Махмуд Абаз (Mahmud Abbas), који је касније демократски изабран и за палестинског председника. Палестинска ослободилачка организација признаје право Израела на постојање, као и право на безбедност грађана Израела.

Друга, радикална струја у палестинском покрету обухвата радикалније организације које су засноване на Исламу као интегративном фактору, а не превасходно на палестинском етницитету, у које спадају организације Хамас и Исламски Џихад.

Када је у октобру 2000. године избила „друга интифада”, или устанак палестинског националног покрета, Израел је на то одговорио тешким одмаздама, што је довело до подела међу умереним крилом палестинског руководства и ојачало позиције Хамаса, уз стварање нових извора радикализације.

Оштра безбедносна политика Израела довела је до револта међу Палестинцима и до продубљавања већ постојећих разлика у радикалности између појединих делова њиховог политичког руководства, што је у укупности својих последица погоршало безбедносно стање, довело до веће дифузности лидера и малих група у оквиру националног покрета, и тиме створило замах за нове самоубилачке терористичке нападе. Разлог за неповерење Палестинаца у Шаронов мировни план делом је проистекло из чињенице да је, доласком на власт десничарске израелске партије Ликуд (Likud), на челу са Шароном, 2001. године, репресија против Палестинаца појачана. Током предизборне кампање, 2000-2001. године, Шарон је обећао Израелцима безбедност и окончање друге Интифаде, а непосредно по доласку на власт усвојио је политику односа са милитантним Палестинцима која се заснивала на следећа четири принципа:

(1) безбедност пре свих осталих питања;

(2) нема преговора са терористима;

(3) нема преговора током сукоба;

(4) избећп интернационализацију конфликта.

Ову политику Шарон је спроводио и током прве две године мандата, током којих је био у коалицији са Лабуристичком партијом која је имала умерене ставове према Палестинцима и која се залагала за мировне преговоре. Реч је о годинама када су палестински самоубилачки напади постали учестали, као одговор на драстичну политику Шаронове владе. Његова четири принципа су значила, у пракси, да су и људска права подређена безбедности, што је довело до честих затварања линија сепарације израелског и палестинског становништва, онемогућавајући бројне Палестинце који су запослени у Израелу да стигну на посао, што је водило до губитка посла и погоршања економске ситуација на палестинским територијама. Осим тога, технике које је израелска војска користила, такође су биле засноване на начелу „безбедност прво”, што је у пракси значило да су Палестинци редовно претресани, задржавани и привођени, а њихова насеља су често била предмет рација. Начело непреговарања са терористима је такође играло деструктивну улогу, јер је Израел све милитантне Палестинце сматрао терористима, што је, опет у пракси, значило да су бомбашки напади водили до опсежних војних операција одмазде против палестинских насеља, врло често избегличких логора, са бројним цивилним жртвама, као и до заузимања нових палестинских територија током процеса којим је договарано повлачење израелске војске из већ окупираних области. Укратко, начело непреговарања са терористима често се сводило на уопштено начело непреговарања, па је у тим ситуацијама преговоре замењивало отворено ратовање.

Принцип непреговарања током сукоба значио је да је израелска војска вршила агресивне акције које се нису могле завршити примирјем, него су преговори почињали тек након што би израелска страна остварила циљеве своје мисије, што је водило додатним територијалним губицима Палестинаца и великом броју жртава с њихове стране. Принцип „непреговарања током сукоба” је контрапродуктиван за окончање сукоба, јер се без преговора сукоб не може зауставити, а још мање окончати. Уобичајено је за стране које су у рату да задрже дипломатске односе, јер је дипломатска линија преговарања једини канал којим је могуће ефикасно успоставити примирје. Стога је овај Шаронов принцип говорио о неспремности на компромис када је реч о смиривању тензија између израелске војске и милитантних Палестинаца.

Коначно, принцип избегавања интернационализације конфликта је значио да Израел није прнстајао на међународно посредовање у циљу окончања сукоба, осим када је реч о посредовању САД, којима једноставно није могао да каже „не” због међународнополитичке и војне зависности од подршке САД. Непристајање на регионално посредовање је имало тешке последице за Палестинце, јер је од њих тражено да преговарају сами, често без гаранција безбедности, и у ситуацији велике војне премоћи Израела. Због свега наведеног, репресија Ликудове владе је умањила кредибилитет мировног плана три године- касније, па је и вероватноћа успеха тог плана тиме битно смањена.

Проширена и агресивна кампања израелске војске, која је довела до формирања насеља радикалних Израелаца у окупираним палестинским територијама, погоршала је проблем повезан са радикализмом унутар Израелског друштва и његове последице за сукоб Израела са Хамасом. Цене некретника и најма у насеобинама на окупираним територијама су много ниже од цена у самом централном Израелу, а породице које тамо живе примају издашну владину помоћ. Реч је углавном о радикалним Израелцима који заступају идеју „Великог Израела”, укључујући и све окупиране територије, а који, при томе, насеобине доживљавају и као свој дом, па стога њихови ставови представљају претњу грађанским ратом у самом Израелу уколико би се влада понела превише кооперативно према палестинским националним интересима. Из свега реченог, може се јасно закључити да притисак на конституенте терористичке групе, укључујући пре свега високорепрезентативне групе, попут милитантних палестинских група, смањује увереност у могућност мирног исхода и тиме подстиче даље деловање терористичких група. Истовремено, међутим, ланац радикализације је двосмеран, што се види када се посматра позиција САД према израелско-палестинском конфликту. Све до 11. септембра 2001. године, САД су имале релативно резервисан став, и захтевале су од обе стране, и израелске, и палестинске, да дођу до неког заједничког становишта као полазишта за преговоре, да би се потом умешале. Вашингтон је подржавао умерене израелске власти које су, према агенди израелске Лабуристичке партије, тежиле мировним преговорима са Палестинцима.

После 11. септембра 2001, међутим, САД показују све мање толеранције за милитантне палестинце, посебно за Хамас и Исламски Џихад, и ступају у блиске везе са десничарском израелском владом. У време Шаронове владе Израел је важио за главног савезника САД у глобалној борби против исламског тероризма. Вашингтон је управо у периоду после терористичких напада на Њујорк и Вашингтон усвојио израелски став да је Јасер Арафат препрека успеху мировног процеса на Блиском истоку, а тадашњи амерички председник Џорџ Буш млађи повезао је амерички став да Палестинци треба да имају своју државу са ставом да Јасер Арафат треба да оде са власти, у говору одржаном у Уједињеним нацијама 24. јуна 2002. Став израелског политичког врха који су САД у том периоду подржавали био је да са Палестинцима, док их предводи Арафат, не може бити мировних преговора, те да се ти преговори могу смислено водити тек када палестинска заједница изврши „транзицију ка демократији” и отворено се одрекне тероризма. Пошто Палестинци своју борбу не сматрају тероризмом, него милитантним делом Интифаде, такав став није могао довести до де-ескалације, што су и показали догађаји који су уследили, а у којима је Хамас задржао велики утицај на палестински народ упркос чињеници да се на челу Палестинаца налази Махмуд Абаз, кога изралеска влада сматра пожељним и легитимним саговорником. Репресија коју су Палестинци доживели од Израела под влашћу Ликуда посејала је семе агресивног отпора који је свој израз нашао у појачаној подршци за терористичке акције; слично томе, траума коју су САД доживеле после септембра 2001. године, учинила је да у критичном периоду подрже репресивну политику Израела, и тиме учествују у повећавању револта међу Палестинцима.

Логика репресије у односу на терористичке покрете, као што се може видети из претходно анализирана два примера, у извесној мери се разликује зависно од тога да ли је реч о мање или више репрезентативним терористичким групама: она је успешнија против џихадиста, поготово када се примењује заједно са опрезном политиком одустајања од сваког битног притиска на њихове конституенте, муслиманско становништво, поготово у Северној Америци и у европским земљама. С друге стране, та нолитика је-изразито непродуктивна када се спроводи према високорепрезентативним групама, као што су милитантни Палестинци, које велики део света доживљава као терористе, а та непродуктивност се додатно повећава када је репресија недискриминативна и врши се не само према милитантним грулама, него и према самим конституентима, што је све било случај у периодима десничарске политике у односу на мировни процес на Блиском Истоку. Из наведених примера се види општи обрис структуре реакције терористичких група, што сугерише могућност релативно поузданог продуктивног уклапања различитих репресивних и политичких елемената у веома селективном приступу будућој борби против тероризма.

Расподела политичких и неполитичких добара између различитнх заједница као потенцијални мотивациони фактор за неке облике тероризма

Програми и циљеви високорепрезентативих терористичких група почивају на вредностима, или „добрима” која су постојећом расподелом политичке моћи, богатства или цившшзацијских и културних вредности ускраћена заједницама за чије интересе се боре. Та добра су великим делом политичка, и у том свом делу она су у вези са феноменом демократског дефицита, пре свега у односу на расподелу моћи у друштву. Релативна друштвена моћ неке групе гарантује одговарајућу способност те групе да утиче на друпггвене процесе и самим тим да остварује она добра која су јој важна. Стога радикално маргинализоване групе у некој структури демократског дефицита прибегавају политичком насиљу. С друге стране, постоји значајна социјална сфера добара у односу на којих се тероризам може динамички сагледати. Исламски терористи полазе од става да је муслиманска култура тако структурно позиционирана у глобалном систему да се њене битне вредности не могу остварити без промене тог система, то јест без преузимања глобалне доминације. То је становиште које заступа Ал Каида, насупрот чињеници да бројни Муслимани у свету живе у миру са немуслиманима и да су њихове основне потребе оптимално задовољене. Високорепрезентативне терористичке групе, као што су углавном групе са етничком репрезентацијом или оне које се боре за неку врсту територијалне и државне самобитности, иако деле цивилизацијске вредности са главнином заједнице (рецимо, и једни и други су Хришћани, верују у демократију, у независност правосуђа, у потребу за поштовањем људских права, и деле заједничко културно и уметничко наслеђе, заједничку литературу, историју — што све није случај са религијским терористима), боре се за вредности за које сматрају да су недовољно присутне у миру са доминантном заједницом. И лидери северноирске ИРА, и баскијске ЕТА, и побуњенички покрети у Шри Ланки, примера ради, верују да би националне заједнице за чији се другачији статус боре требало да живе у миру и са вредностима које су, на номиналном плану, уграђене у уставе већине демократских земаља, а од којих су неке поменуте. Да би се разумела политичка добра за која се терористичке групе боре, то јест да би се схватио мир коме оне стреме, корисно је имати у виду речи Колина Греја (Collin Gray) : ,,’Мир’ је реч са два главна значења. С једне стране, то прости опис стања не- рата. С друге, она може носити нормативни суд о политичким односима, поред тога што описује стање не-рата.” Политичка добра су јаснија од неполитичких у контексту циљева терориста, јер су у вези са конституционалношћу терориста. Једно од најраширенијих таквих добара је политичка равноправност, која је у грађанском смислу уграђена у сам појам демократије, али се она у пракси остварује на различитим нивоима. Група која се насилним методама, ван институција и утврђеног поретка, бори за „већу равноправност” неке етничке заједнице, што је општа карактеристика високорепрезентативних терористичких група, полази од претпоставке не о правима чланова своје конституционалне заједнице која проистичу из њиховог грађанског статуса, него о колективним правима целе заједнице која, често, у широј националној заједници није призната као довољно конститутивна да би, рецимо, располагала својом територијом, административном аутономијом и сопственим правосуђем. Њени чланови могу уживати сва права као грађани, али група као целина може бити маргинализована, то јест њени припадници могу имати изражен доживљај да је њихова заједница неравноправна. Нормативни садржај политичког „мира” за њих може бити незадовољавајући, при чему они, за разлику од савремених џихадиста, немају никакве фундаменталистичке културне захтеве у погледу промене вредности на којима савремени демократски свет почива. Одговор на захтеве за другачијом расподелом колективних политичких добара и прерогатива, уколико не дође из дијалога за доминантном заједницом, може добити свој израз кроз терористичке кампање попут оних које воде сепаратистичке групе у чије име делују познате терористичке формације у Европи. Различити су приступи потребама заједница за већим политичким добрима у ситуацијама када се, рецимо, ради о националним мањинама. Они се крећу од снажно легалистичког става који почива на постојећим уставним решењима и на међународноправним принципима који афирмишу атрибуте суверености држава, према којима групе са новим државним или државотворним аспирацијама немају права на разградњу постојећих ннституционалних механизама, нити пак на успостављање нових на територијама постојећих држава. Постоје и одговори које сугеришу неки радикалнији савремени теоретичари људских права, попут Вила Кимлике (Will Kymlicka), који сматрају да практично све националне мањине имају право на самоопредељење укључујући право на државотворност, што је онда отворена претња самом постојању мултинационалних држава у њиховим постојећим границама и уставном уређењу. Какав год да нека држава заузме став према захтевима за додатна или нова колективна политичка права неке групе, она то чини на размеђу ова два крајња става, и у духу неке врсте сопствене политичке прагматике која је води на могућим оптималним решењима проблема који могу произаћи из ескалације незадовољства конститутивне групе. У ситуацијама када тога равноправно са грађанима европског порекла. Међу северноамеричким Индијанцима постоји неупоредиво више сиромаштва него међу белим становницима САД, а исто је случај и са другим народима на континентима које су колонизовале европске силе.

Припадници тих народа и данас великим делом, у некима од најразвијенијих земаља на свету, живе у забаченим континенталним крајевима, без текуће воде, без запослења, без одговарајуће здратствене заштите, без одговарајућег смештаја и образовања. У Европи живи ромска мањина која се понекад у академској литератури назива „најтишом мањином на свету”, која је такође великим делом маргинализована и опстаје у неупоредиво лошијим животним условима од већине становника европских земаља. Када се говори о овој врсти добара, која сачињавају „добар живот”, реч је о супггински неполитичким добрима, јер је, посматрано са тачке гледишта основних моралних интуиција, право на ту врсту добара универзално и требало би да буде распоређено без драстичних разлика у оквиру јединственог цивилизацијског стандарда.

Када се сагледају проблеми у расподели политичких и неполитичких добара, логично питање које се поставља у контексту избијања политичког насиља, а поготово у контексту преузимања функције представљања интереса неке маргинализоване заједнице од стране терористичке групе, је зашто неке маргинализоване заједнице прибегавају политичком насиљу (које се не ограничава само на тероризам, али најчешће укључује и терористичке методе), а неке не прибегавају, када је драстична неравноправностт у расподели описаних добара присутна и кодједних, и код других.

Да би се ово питање адекватно размотрило, корисно је направити паралелу са околностима које спречавају избијање рата у неким околностима и периодима, иако постоје сви елементи који, у неким другим околностима, могу изазвати рат: „Посматрано уназад, није тешко објаснити зашто је хладни рат у ствари био ‘Дуги мир\ Као узроци се могу навести недостатак политичке мотивације да се иде у рат; страх од нуклеарног рата, или извесну вештину у балансирању билатералног управљања последицама револуције у развоју нуклеарног оружја и пројектила. Овим рационалним објашњењима мора се додати фактор среће. Истину говорећи, нема начина да са сигурношћу знамо зашто хладни рат није створио контекст из кога би експлодирао Трећи светски рат. Штавише, историјско истраживање никада неће довести до дефинитивног одговора на ово питање.”

Слична разматрања се односе и на питање прибегавања политичком насиљу. У неким маргинализованим заједницама, једноставно нема довољно профилисане политичке елите која би могла радикализовати своје конституенте и повести их путем насиља. Да би нека група била потенцијални извор проблема у смислу конфликата и политичког насиља, потребно је да она поседује до одређене мере развијене механизме унутрашње хомогенизације и мобилизације, то јест да има релативно развијену структуру лидерства. Ромска поиулација, која је маргинализована, не прибегава политичком насиљу, и не постоје терористичке групе које се „залажу за њене интересе”, не само због тога што ромска култура не подржава ту врсту насиља, него и зато што не постоји неко хомогено политичко језгро које би могло да артикулише и подстиче анимозитет према домицилним већинским заједницама. С друге стране, ирски католици имају високо артикулисану политичку елиту која је, при томе, својим значајним делом милитантно оријентисана. Слично томе, баскијска национална мањина има своју националну елиту са снажно националистичким политичким програмом, такође пријемчивим за насилне методе борбе.

Политичка и вредносна артикулација лидерства је посебно развијена када је реч о исламистичкој терористичкој агенди:„Исламистичка идеологија је довела до стварања широко распрострањених друштвених мрежа непосредне политичке репрезентације „grassroots social networks” широм Блиског Истока, а у државама које су допустиле њихово формирање, и до исламистичких политичких странака које су добро утврђене као легитимне политичке снаге.

Политичка идеологија омогућава постављање политичког дневног реда, а политичка елита омогућава мобилизацију за спровођење тог дневног реда. Зависно од тога колико је политичка елита способна да наметне радикалне методе као прихватљива средства за остваривања колективних интереса, нека маргинализована група може, и не мора, усвојити терористичку кампању. Џејмс Видер (James Wither) с правом наглашава да је исламистички тероризам заснован на битним идеолошким претпоставкама које, радикалном интерпретацијом Ислама, у ствари психолошки одговарају осећају лишености и запостављености који је широко раширен у муслиманским деловима света:

„Исламизам нуди понос због заједничког религиозног идентитета који олакшава осећања гнева, фрустрације и понижења која осећају многи у муслиманском свету. Ове емоције изазива много различитих фактора, укључујући економско и политичко заостајање великог дела Блиског Истока, али се мора имати у виду да је доживљај да су западие силе извор проблема за Муслимане појачао осећај повређености код дела муслиманског становништва. Осама бин Ладен као лидер Ал Каиде је успешно употребио гнев Муслимана да би прикупио подршку за своју радикалну агенду.”

Објашњење успеха Ал Каиде да постане репрезентативна за радикалну муслиманску агенду великим делом лежи у способности бин Ладена да политички управља незадовољствима у муслиманском свету и да их, на начин уверљив за широке слојеве, повезује са радикалном интерпретацијом Курана. Исламистичка радикална агенда је у смислу политичког менаџмента у појединим периодима показивала значајне сличности за комунистичком технологијом мобилизације међународне класне подрнгке, што је угао посматрања деловања Ал Каиде који је постао врло утицајан у савременој академској литератури после текста Ели Кармона (Ely Karmon) о политичком руковођењу Ал Каидом из 2006. године. Кармон подсећа да је 1998. године бин Ладен објавио оснивање организације „Светски исламски џихад против Јевреја и крсташа”, која, по имену и аспирацијама на глобалну мобилизацију следбеника, подсећа на Лењинову Комунистичку интернационалу.

Пеки савремени аутори сматрају да је политичко лидерство које је засновано на неравноправној расподели универзалних политичких, и још више неполитичких, добара, а које карактерише значајан сегмент савременог тероризма, форма новог друштвеног рата који ја, у форми неконвенционалних безбедносних претњи, делимично заменио некадашње међудржавне, међурелигијске и међуцивилизацијске ратове из давнине. Такво стање ствари у савременим међународним односима ти аутори, уместо „новог светског поретка” називају „новим светским нередом” а неки чак, у множини, „новим светским нередима” у виду различихих регионалних и глобалних линија сукоба око ограничене релативне количине политичких права и неполитичких добара. Количина ових добара је ограничена у релативном смислу, јер се ради о такозваним „релационим вредностима”, које подразумевају регулисање односа, а не представљају самосталне чињенице. „Право” је релациона категорија, и подразумева нека права, индивидуална или колективна, у односу на друге појединце или колективе, па стога не може бити потенцијално неограничена, већ стоји у сразмерном односу са правима других. Исто се односи на већину осталих специфично „друштвена” добара, у чему и лежи етички значај друштвене расподеле. Када се та, за теорију полазна, чињеница има у виду, постаје јасно због чега радикална неравноправност у расподели (укључујући и либертински замишљене расподеле које су засноване искључиво на меритократским принципима), производе заоштрене унутрашње тензије и социјалне нетрпељивости, које се у новом безбедносном добу, после нестанка већине претњи од класичних међудржавних ратова, рефлектују у неконвенционалним претњама безбедности које Колин Греј назива „новим светским нередима”. Тим нередима, који су се појавили као реакција на неправедне расподеле описаних добара, требало је одговорити са тачке гледишта државних институција, а прва позвана држава да то учини у име глобалног поретка била је једина преостала суперсила:„(У новом добу), постала је препознатљива нова врста фанатичног, религијски мотивисаног тероризма. Он је био предмет праћења и повремених напада. Међутим, у целини посматрано, Америка није имала обухватну стратегију за праведну координацију и употребу инструмената националне моћи. То није било изненађујуће, јер јој је недостајала кохеренента политика заснована на осећају дужности да се одржи међународни поредак. (...) Америка није нарочито талентована за гашење малих, али укорењених ватри у културно страним контекстима.”

Улога САД и међународних организација у доба нових претњи безбедности била је, са тачке гледишта политичког менаџмента криза, да делују регулативно на озбиљне неуравнотежености у систему расподеле универзалних добара, како би се на тај начин смањила мотивација за тероризам. Истовремено, САД су по природи ствари биле и главни носилац репресивног одговора и формирања глобалне коалиције држава против тероризма. Стога је способност САД да одговоре на културно удаљене контексте значења различитих добара, укључујући и перцепције праведности и ненраведности у њиховој расподели, имала директног утицаја на правце ширења терористичке претње. У неким сегментима, ти одговори су били примерени, али у другима су просто одражавали начелне тешкоће у покушајима да се друштвена расподела уреди на начин који би био минимално универзално прихватљив на глобалном нивоу. Резултат развијања таквог „грозда” системских тензија које су имале спољашњу форму нових претњи безбедности, или „новог светског нереда”, био је помаљање психолошке слике тероризма као облика „нерегуларног рата” и то не само у свести актера терористичких кампања, које су доминантне заједнице против којих устају доживеле као непријатеља (у случају џихадизма реч је о глобалној доминантној секуларној култури), него и код самих држава и државних актера, које су тероризму почеле да приступају по моделу рата, што је и озваничено објавом „рата против терора” после септембра 2001.

Дефиниција непријатеља у контексту терористичке мотивације

Када се посматра унутрашња структура „рата против терора” који се води од 2001. године, виде се важне особености тероризма у смислу схватања непријатеља и разумевања стратешког значења метода које се употребљавају. Тај рат води једна регуларна, дисциплинована и легитимна структура, било да је реч о националним безбедносним структурама САД, или о удруженим државним структурама међународне антитерористичке коалиције коју САД предводе, против једне нерегуларне структуре, терористичке мреже. Ова чињеница указује на класификацију типа ратовања који је укључен у „рат против терора”, и сугерише да је реч о нерегуларном методу ратовања. По дефиницији, „(...) нерегуларно ратовање је ратовање између редовних оружаних снага државе и нерегуларних наоружаних снага непотггичких ентитета”. Основна карактеристика нерегуларног ратовања је асиметрија између учесника у сукобу, како у снази, тако и у организацији и структури, али је у тој врсти ратовања често присутна и транскултуралност, што даје нову димензију сукобу, а што је свакако случај у савременом рату против терора који се пре свега води против исламистичког тероризма.

Из наведених карактеристика се види да једна војска, која је иначе изразито ефикасна у регуларном ратовању, може бити изразито неефикасна у нерегуларном сукобу, просто због тога што је методологија таквог сукоба, укључујући и недискриминативност у избору жртава, и нејасно разликовање између нерегуларних „бораца” и „небораца”, и недостатак правила, сасвим различита од регуларног ратовања.

Одговор на терористичке нападе на територији САД 2001. године, који су, у контексту касније проглашеног рата против терора, били нерегуларно ратовање, био је регуларна војна акција против друге државе, Авганистана, која се завршила у некој врсти казнене експедиције, уз велика разарања и инсталирање једног кооперативног локалног режима. Са тачке гледишта регуларног ратовања, ова акција је била изразито ефикасна, али је после напада на Авганистан дошло до „расцветавања” језгра Ал Каиде, и врло брзо терористи су почели, нерегуларним методама, да узимају таоце и одсецају им главе пред видео камерама у већем делу арапског света, те да те видео снимке емитују преко интернета или да их шаљу телевизијским станицама. На ову врсту нерегуларног ратовања већ више није било могуће одговорити регуларним методама и једин начин супротстављања тој врсти застрашивања јавности био је доследно и снажно формирање међународне коалиције држава које би преузеле обавезу да на својим територијама de facto „лове” терористе пре него што ови успеју да предузму своје акције. Читава револуција безбедносног дискурса која се одвија током последње деценије заснива се управо на овој новој атмосфери која је створена потребом да регуларне снаге пронађу начине да се боре против нерегуларних метода које користе терористи.

С једне стране посматрано, ова ситуација није нова, јер је нерегуларно ратовање током протеклих неколико стотина година било раширено у многим деловима света. Оно је увек било изразито деструктивно, са много жртава и са разорним последицама за заједнице у којима се одвијало. С друге стране, све до 2001. године, нерегуларно ратовање није било доминантан безбедносни изазов глобалној безбедности, и то је суштинска разлика у безбедносном амбијенту и самој концептуализацији безбедности која генерише текућу револуцију безбедносне методологије. Тек током последње деценије, најутицајније земље на свету су прогласиле тероризам главном безбедносном претњом и стратешким изазовом на глобалном нивоу. Другим речима, нерегуларно ратовање, иако већ вековина присутно у стварности безбедносне политике, проглашено је за доминантну форму ратовања. Стога се данас, у рату против тероризма линије непријатељства цртају на другачији начин од традиционалног.

Основни циљ терориста у политичком смислу је да покрену устанак оних које схватају као своје констиенте, и да се концепција непријатељства трансформишу тако да укључују једну популацију (најчешће етничку или културну) с једне, и државу или припаднике доминантне културе, с друге стране. Управо стога данас исламистички терористи у својим прогласима инсистирају на томе да насиље, које изазива отпор код делова популације које терористи хоће да „заступају”, користе не као своје аутентично опредељење, већ као изнуђено средство, у недостатку легитимних средстава, то јест, „насиље се представља као наметнуто слабима као једино средство којим могу да одговоре репресивном непријатељу.” У овој реторици, непријатељ је, дакле тај који намеће средства борбе, и то путем насиља које врши посредством доминантног политичког система или доминантне културе; тиме се отвара простор за стварање „линије раздвајања” између одређене популације на коју се претендује и државе, односно већинске заједнице, која јесте или се представља као репресивна и неправедна. Ова врста иницијативе да се терористички покрет трансформише, или прошири, устаничким деловањем, најчешће успева у ситуацијама када држава одговори неадекватно, а посебно када, услед шока и гнева који изазивају терористичке акције,

одговори непропорционално. Таква реакција је за очекивати, јер је природа регуларних снага којима државе традиционално ратују таква да изазивају масовно уништавање, а одговор на нападе 2001. године је добар пример за описану врсту непропорционалности, која је, у првим годинама после напада на Авганистан, галванизовала значајан део арапског света у отпор према „културној и војној хегемонији” која се огледала у масовним уништавањима у тој земљи. Реч је о битној карактеристици нерегуларног ратовања које сачињава актуелни рат против тероризма, а то је да и у њему, као и у регуларном рату, важи начело пропорционалности које, грубо формулисано, гласи да штета која се наноси онима који су „неборци”, уколико постоји, мора бити пропорционална значају оствареног војног циља, што у пракси значи да се мора избегавати када год je то могуће. Реч је о нормативној интерпретацији, у оквиру међународног ратног права, познате Гродијусове (Hugo Grotius) максиме да „Нису у праву они који сматрају да је у рату све дозвољено, као што нису ни они који сматрају да у рату ништа није дозвољено”. Иако је нерегуларно ратовање методолошки битно различито од регуларног, принцип пропорционалности у њему, мада нема потврђен правни значај, има једнако јасну практичну улогу: овај принцип је у складу са широко распрострањеним базичним интуицијама о праведности и, уколико се не поштује, изазива револт код популације на коју терористи претендују. Стога је један од најважнијих стратенпсих циљева терористичких акција управо да изазову непропорционалну акцију државе и да тиме исцртају линије непријатељства на начин који њима одговара за даље вођење рата који су им државе објавиле.

Управо због описане стратешке концептуализације непријатељства која је део терористичке мотивације, али и због других претњи нерегуларним ратовањем и ситуација у којима је регуларно ратовање неприменљиво или непрактично, данас и терористе прихватљиве, управо због одговорности за очување легитимитета политичке и институционалне власти, што је питање које за терористе није од значаја самим тим нгго они делују ванинституционално и против политичког поретка државе коју доживљавају као непријатеља.

Мотивациона структура тероризма на фундаменталан начин укључује настојање да се концепције непријатељства мењају тако да умање психолошки потенцијал државе да се са њима бори. Њихово деловање, колико год било шокантно за јавност, углавном није у материјалном смислу битније разорно за саму структуру државе, јер је реч о појединачним акцијама усмереним на конкретне мете које ретко погађају веће структуре од којих вависи сам опстанак држава, поготово великих држава. У извесној мери, напади септембра 2000. године су били изузетак, јер су носили потенцијал економског рата пошто су битно пореметили стање берзи и националну економију, урушавајућиповерење купаца и тиме смањујући проток новца кроз један либерални привредни систем који зависи од ликвидности у свим својим виталним деловима. После тих напада дошло је до битне контракције економије САД, али се она ипак релативно брзо од те кризе опоравила. Међутим, и поред чињенице да терористички напади нису, у начелу, у стању да државу материјално доведу до слома, бар не у краткорочном периоду, треба имати у виду то да такав исход и није циљ терористичких кампања. Терористичке групе су пре свега усмерене ка томе да умање и подрију вољу непријатеља да_ се бори, и то пре свега ширењем фронта према деловима становништва који су њихови стварни или „конституенти” на које они претендују, као и употребом традиционалних и предвидивих реакција државе да би се створио утисак о непредвидивости терористичких напада и о неприлагођености државе у оперативном смислу да их ефикасно предупреди.

Иако је званична позиција већине држава та да „са терористима нема преговора”, ти преговори су редовни, и углавном се одвијају преко посредника, јер је јасно да се терористичке кампање, а посебно кампање високорепрезентативних група о којима је раније било речи, не могу решавати и трајно заустављати без политичких преговора, о чему најбоље сведоче стални политички преговори између Шин Фејна и британских власти у Северној Ирској.

Психолопжа манипулација са исцртавањем линија непријатељства присутна је у оба доминантна вида тероризма са стратешке тачке гледишта: први вид је тероризам који је повезан са устанком и користи се или као иницијални окидач устанка, или као једно од средстава нерегуларног ратовања у току устанка. Други вид је тероризам. Добар пример примене тероризма и цртања линија непријатељства као форми психолошког рата са циљем~ да покрену устанак, то јест такозваног „устаничког тероризма” (insurgency ierrorism) како га назива Колин Греј, представља терористичка кампања међу косовским Албанцима пре избијања рата и интервенције НАТО против Србије 1999. године. Почетак устанка Албанаца на Косову, који је кулминирао 1998. и 1999. годттне масовнпм нередима и изражавањем незадовољства на улицама, а завршио се ратом и увођењем међународне администрације над покрајином, и касније њеним проглашењем независности и признањем од неких од најутицајнијих земаља, био је класична терористичка кампања. Ослободилачка војска Косова, која је била носилац ове кампање, налазила се на листи терористичких организација америчког министарства спољних послова (Department of State ) док терористичка кампања против српских снага безбедности и представника државних органа (укључујући и убиства локалних службеника, попут поштара) није, делом и захваљујући обухватној Јрепресивној реакцији српских снага безбедности, довела до општег устанка Албанаца. Када је овај устанак избио, 1998. године, исте те године ОВК је избрисана са листе терористичких групаи постала је партнер САД као носилац устанка Албанског народа на Косову. Реч је о примеру успешне терористичке стратегије, која почиње као неконвенционална безбедносна претња, потом, успешном манипулацијом државе и цртањем линија непријатељства према деловима популације, постаје високорепрезентативан покрет, а затим доводи до устанка, чиме се ствара контекст да терористи трансформишу сопствени јавни профил у „борце за слободу”. Ова трансформација између терориста и бораца за слободу дешава се у оба смера, зависно од процеса прерастања локалног конфликта у устанак и обрнуто, могуће делегитимизације борбе кроз промену профила терористичке кампање.

Први поменути случај илуструје кампања ОВК, чији су „борци” почели као терористи са блиским везама са организованим криминалом, да би завршили као „борци за слободу” и активни учесници у политичком животу, тако да је, 11 година после рата на Косову, лидер исте организације које је до 1998. године и у Вашингтону званично третирана као терористичка група, премијер Косова и политичар који ужива подрнпсу у престоницама политичке моћи у значајном делу света. Историјат ове врсте политичке консолидације тероризма сведоче, у случају Косова, још само везе са криминалним групама и нерегуларности у организацији институција, што у пракси значи да се значајан део буџета тих институција састоји из средстава чије порекло је нејасно, а да, по признању како локалних политичара, тако и међународне заједнице која одржава снажно представничко присуство на Косову, криминал представља један од највећих проблема косовског друштва, јер је уграђен у саме механизме којима је вођена трансформација терористичке кампање у устанак.

Други, глобално најпознатији, пример је трансформација Талибана од „бораца за слободу” у време совјетске окупације у терористе после 2000. године. У овом случају, разлог за делегитимацију је промена реторике и агенде покрета, то јест откривање радикалног исламистичког садржаја циљева кампање који није био јасан у време када су Талибани третирани као револуционарна снага аутентичне унутрашње демократске обнове Авганистана и описивани као „студентски револуционарни покрет” у глобалним медијима.

Оба случаја показују како је кројена дефиниција непријатеља мењала судбину терористичпких група: први случај успешног менаџмента терористичке кампање омогућио је лидерима ОВК да линију непријатељства која је почела као „линија раздвајања” између албанских националних екстремиста и државе, и која је довела до правог нерегуларног рата са обе стране, укључујући и политику беспоштедних акција полиције против терористичких група, али и њихових „конституената” (што је прва грешка државе на коју терористи рачунају), прошире, и то на глобалном плану, у једну медијски снажно подржану слику линије непријатељства између српске државе и албанског народа на Косову. Резултат такве трансформације појма непријатеља је био мобилизација кључних савезника и фактички војни пораз државе која је схваћена као супротстављена не терористима, него националним интересима битног дела популације.

У другом случају, линија непријатељства, која је као непријатеље Талибана представљала совјетске окупаторе, трансформисала се нагло, радикалном агендом и прогласима џихада од стране Осаме бин Ладена, тако да се фактички ротирала за 180 степени, и постала је упрена управо против оних на чије савезништво је талибански покрет у почетку рачунао. Таква трансформација појма непријатеља од окупатора који је био експонент једне на Западу проскрибоване, комунистичке идеологије, и који је имао капацитет да мобилише подршку западних савезника за Талибане, ка проглашавању целе западне цивилизације за религијског непријатеља овог покрета, била је пример стратешки неприлагођеног деловања које је, можда, било укалкулисану у намере џихадиста да мобилишу широке слојеве муслимана наглим објавама џихада, али које је довело до њихове глобалне криминализације и проглашавања за доминантну претњу неконвенционалној безбедности у савременом свету. Оног момента када су САД објавиле да су, у првој деценији двадесет првог века, „нација у рату” против џихадиста, линије и концепције непријатељства на које су исламистички терористи могли да рачунају као повољне за њихове непосредне циљеве седамдесетих година прошлог века, претвориле су се у своју супротност.

Наравно, сасвим је одвојено питање о томе који је дугорочни стратешки смисао те цене коју су џихадисти платили за наглу и, на први поглед, непромшпљену промену концепције непријатеља, наизглед на своју штету. Објава рата од стране преостале светске суперсиле, и то нерегуларног рата, против групе џихадиста представља пројект врло неизвесних изгледа на успех када се имају у виду дугорочни политички, културни, друштвени, и историјски чиниоци. Постоје снажни разлози за уверење да је овај рат могуће добити једино уколико га примарно буду водиле исламске владе и друштва исламских земаља. Према данас добро утврђеном ставу у савременој политичкој анализи тероризма, два основна фронта на којима исламска друштва могу добити борбу против тероризма су, пре свега, промена драстичних неравноправности у расподели политичких и неполитичких добара, а потом проналажење начина да се у друштва са снажном традицијом, али која пролазе кроз процес дубинске модернизације, „угради” одговарајуће институционално поштовање за религију, како би се спречила радикализациЈа исламских верника.

Питања о легитимитету

Питања у вези са легитимитетом значајна су у стратешком и мотивационом смислу с обзиром да структура терористичког деловања укључује и снажну еимболичку компоненту. Симболичка функција омогућава да се колективни идентитет структурише и кристалише на ужи и строжи начин него што је то иначе случај, те да се „аутентични представници” таквог идентитета прогласе неспорним националним, културним, идеолошким или религијским лидерима и тумачима водећих вредности заједнице. Реч је о познатом механизму успостављања нових елита, који подразумева да се прво консолидује колективни интерес који треба реализовати (било да је реч о религијској превласти и афирмацији, о културној обнови цивилизацијски занемарене заједнице, или о етничком осамостаљењу кроз задобијање територијаних и институционалних атрибута државности). Након што се дефинише национални интерес на начин који стимулише агрегацију и жолективно признање нових, настаје процес самог формирања елита, који у симбиличком смислу опонаша све остале „елитистичке” друштвене процесе. О овим- процесима, у контексту легитимне друштвене структуре, вероватно најутицајније у савременој литератури је писао Пјер Бордо (Pierre Bourdieu), који сматра да формирање нових елита подразумева специфичну врсту насиља друштвеног поретка коју назива „симболичким насиљем”.' Бордо анализира процес замене физичког насиља као инструмента за контролу становништва од стране државе културним процесима који су, са тачке гледишта појединца, невидљиви, што и саму контролу чини невидљивом. Људи су, на описани начин, доведени у ситуацију да нису свесни да се њиховим понашањем управља, и да су начела којима се тај процес води истовремено предмет њихове сопствене интернализације кроз вредности које им намеће елита. Сви индиректни процеси контроле овог типа зависе од симболичких система који се поистовећују са извесном елитом као њиховом рефлексијом унутар заједнице.

Теорија симболичког насиља повезује различите процесе „иницијација” елита, од образовних, преко религијских, до политичких и идеолоппсих. Бордоова иницијална теорија се посебно користи примером француског образовног система, у коме елитне средње школе служе као припрема кандидата за елитне универзитете, и потом за деловање у најистакнутијим секторима француског друпггва. У овој врсти школа систем испитивања ученика и режим живота који вредности школа намећу је изразито аскетски, веома такмичарски оријентисан, и режимски строг у смислу похађања и понашања ученика. Бордо ову врсту „тренинга” повезује са строгошћу и аскетском припремом за рукоположење свепггеника, а исход оба процеса види као сличан: и једна и друга група себе виде као посебну врсту чланова друштва, који су прошли посебне процесе прочишћења и кристализације вредности који има дају аутоматска права да буду лидери остатка друштва: једни у политичком, економском или образовном, а други у религијском смислу. Бордо ову анализу, према нашем уверењу с правом, третира пре свега као расправу о консолидовању моћи у групи, а не о друштвеним структурама самим по себи. Он примећује да је битна компонента процеса иницијације на описане начине стварање „симболичког капитала” припадности истој посвећеној заједници, при чему је тај капитал заједнички и генерише будуће односе моћи који проистичу из мрежне сарадње припадника исте елите и њихове сарадње.

Готово идентична структура симболичке легитимације вођства постоји у свим кохерентним и затвореним елитама, укључујући и националне, идеолошке или религијске елите које предводе терористичке групе. Иако су они са тачке гледишта државе криминализовани, па самим тим се и сматрају нелегитимним представницима својих „конституената”, чињеница да државе са њима ипак преговарају посредно указује на једну унутрашњу чињеницу о њиховом легитимитету која се не може занемарити, а то је чињеница да они поседују извесни симболички капитал код дела популација на чије представљање претендују. Без те врсте симболичког капитала, не би било битне разлике у мотивацији, структури деловања и ефектима контролне политике државе између терористичког и класичног криминалног деловања. Неспорно је, наравно, да између те две врсте неконвенционалних изазова безбедности постоје велике и значајне разлике о којима је раније било речи. Када се размотри начин на који процес иницијације елита тече у контексту, рецимо, етничких терористичких група, види се да је процес консолидације кључних колективних вредности формулисан пре свега у форми „аутентичних националних интереса”, а да се за лидере посебне касте која предводи терористичку кампању у начелу бирају људи који су својим искуством и животом сведочили уверења за која се група залаже: обично се ради о активистима који су провели значајне периоду у затвору због националистичких идеја и субверзивног деловања према држави, због сепаратистичког организовања, или су пак, на нивоу интелектуалне елите, то појединци који су се истакли формулисањем етничких програма или политичком борбом за сепаратистичке или друге врсте националних идеја које су супротстављене интересима државе. На описани начин, елита која води етничку терористичку кампању изводи симболички капитал и симболички ауторитет за све оне припаднике заједнице којима су, обично екстремни, национални програми које те елите предлажу блиски. Следећи корак подразумева употребу претходно размотрене логике „линија раздвајања” или „линија непријатељства”, при чему се унутар заједнице прави разлика између аутентичних следбеника националне идеологије какву види терористичка група, и оних који су „млаки”, или склони одустајању од групних идеала; они се, зависно од околности, традиције и конкретних политичких циљева, могу третирати као „заблудели” чланови заједнице на чијем „освешћивању” етничка елита треба да ради, или чак као отворени „издајници” националних циљева против којих се ваља борити на исти начин као и против институција и представника државе која се сагледава као непријатељ. Процес легитимације етничке елите која предводи етничку терористку кампању је тако нераздвојно повезан са поступком исцртавања линија раздвајања унутар заједнице. Овај процес утврђивања „аутентичких чланова” етничке заједнице може се у својим варијацијама сагледати на примеру еволуције терористичког покрета на Косову и Метохији, и на примеру етничког тероризма у Ирској или Баскији. Линије раздвајања које је ОВК повукла на Косову биле су радикалне, јер је национални интерес косовских Албанаца од стране интелектуалне елите, пре свега окупљене на тадашњем Универзитету у Приштини, представљен као снажно државно-еманципаторски, то јест као суштински зависан од способности албанске заједнице да оствари битно функционално, а касније и статусно одвајање од институција Србије. Током великог дела кампаље да већинска албанска заједница на Косову прихвати ову идеологију, посао ентичке интелектуалне елите није уопште био једноставан, јер је значајан део албанског националног тела на Косову био склон компромисима и лојалности држави. Управо стога, после почетног периода формулисања етничког сепаратистичког програма и почетка терористичких акција, седамдесетих година прошлог века, ОВК је нагло исцртала оштре линије поделе унутар албанског националног корпуса, проглашавајући све оне који сарађују са институцијама државе за издајнике. Терористичка кампања која се даље одвијала била је потпуно недискриминативно усмерена на све носиоце институционалних, а посебно репресивних државних функција, без обзира на то да ли су они били етнички Срби или етнички Албанци: напади на локалне службенике често су у ствари били напади на Албанце. Ова врста политике, комбинована са великим делом непропорционалним одговором тадашње државе, кроз масовна „превентивна” хапшења националних лидера приликом посета истакнутих политичара Косову, завођење полицијског часа, војно-полицијске акције ватрених обрачуна са читавим ушанченим побуњеним породицама, које су потом гинуле, и једну субоптимално вођену државну политику на културном и социјалном плану, која је укључивала отворену и често крајње репресивну дискриминацију нелојалних Албанаца, довела је до галванизовања поделе унутар албанске заједнице на „патриоте” и „издајнике”, при чему су „патриоте” у ствари били субверзивни елементи у односу на државу.

Степен до кога је држава Србија у то време поступала на руку етничким лидерима Албанаца најбоље се види у званичној реторици којом су Албанци лојални држави називани „поштеним Албанцима”, за разлику од других, који су, по импликацији, били „непоштени”, па је тиме и званично консолидована линија раздвајања коју су лидери сепаратистичког покрета желели: свако кога је држава прогласила „поштеним Албанцем” аутоматски је виђен, а и сам се осећао, као „издајник” у односу на националну већину. Низом описаних фактора, који, наравно, не укључују само грешке државе, али садрже и њих као битне елементе, дошло је до постепеног прерастаља неспорно терористичког покрета у оно што Колин Греј назива комбинацијом иреденте и тероризма, а што већ добија националне и устаничке атрибуте које међународна заједница више није могла да игнорише. Ризична политика оштре консолидације тврдог етничког терористичког и сепаратистичког језгра с једне, и категорије наводних националних издајника, с друге стране, захваљујући непропорционалном одговору државе као класичном фактору радикализације, довела је до пуне легитимације ОВК као аутентичке националне политичке елите, и њеног непосредног превођења из редова криминализованих лидера терористичке групе у редове легитимних политичара на највишим нивоима власти самопроглашене државе.

Пример баскијског и националистичког покрета у северној Ирској показује алтернативну врсту консолидације легитимитета терористичке кампање. Модел који су ове групе усвојиле је умеренији од оног који је применила албанска етничка елита на Косову, јер су и ЕТА и ИРА биле веома опрезне да припаднике баскијске, односно католичке заједнице којиих у пуној мери не подржавају не стигматизују као отпаднике или издајнике. Обе организације су водиле специфичну инклузивну политику према припадницима својих етничких заједница, а ЕТА је показивала и утврђивала свој легитимитет акцијама које су биле усмерене на то да покажу пожртваност за своју заједницу, без истовременог захтева да та заједница одмах и у целости одговори прихватањем организације за свог легитимног представника у односу на шпанске власти. Овај умерени модел био је намењен постепеном прихватању обе организације као политичких актера у земљама које имају дугачку демократску традицију, и где реторика о подели својих припадника на оне који су лојални терористичким и сепаратистичким групама и на оне који су издали националне интересе не би наишла на добар пријем. Као што су друштвени процеси у начелу екстремнији у земљама које су пролазиле кроз посткомунистичку транзицију него у утврђеним демократијама, не због неких посебних институционалних врлина тих демократија, него због колективног habitus-а који се формирао кроз дугорочно усвајање демократских вредности од стране заједнице, тако је и начин легитимације тероризма на транзиционом Балкану, на Косову, био екстремнији у својим методама него онај који су примениле терористичке групе у делу „старе Европе”. Начин иницијадије терористичких елита у свим размотреним случајевима етничког тероризма (пример тероризма на Косову се овде схвата као примарно етнички, а не као религијски тероризам, иако је било спорадичних покушаја да се он и тако окарактерише у косовској јавности) био је у суштини модеран: он се заснивао на усвајању вредности и лидерског ауторитета појединаца који су били истакнути експоненти национално-сепаратистичких програма. У сва три случаја, припадници албанске елите на Косову, националистичке елите у Северној Ирској (али и супротстављене унионистичке елите), и припадници баскијског националног покрета у Шпанији, располагали су искуством залагања за одговарајуће националне програме, многи су због тога били у затвору, многи су изгубили посао — другим речима, већина њих је могла да се представи као група пожртвованих представника националних интереса како су их они сагледавали. У случају косовске албанске елите, постојао је нешто снажнији интелектуални утицај него у остала два случаја, јер је фактички национална елита са Приштинског универзитета била не само језгро националног покрета на Косову, него и у суседној Македонији, у којој национално питање како га је та елита поставила и насилно „решила” на Косову, и данас остаје нерешено и представља претњу националној безбедности те државе.

Када се посматра религијски тероризам, пре свега на примеру савремених џихадиста, види се, такође, значајан утицај процеса иницијације елита са наглашеном функцијом безрезервног опредељивања Муслимана широм света за екстремну верзију схватања Ислама. Структура елита показује не само историјат спремноети на супротстављање далеко снажнијем противнику и борбе за муслиманске интересе (Ал Каида је опет добар пример, са својом укљученошћу у обнову државне самосталности Авганистана до 1989. године и са својим сталним, иако неуспешним, покушајима да у своју „конституенцију”, пре свега преко организација као што је „Исламски џихад”, „усиса” и палестински национални покрет), него и претензије на интелектуални ауторитет пред популацијом којој жели да се наметне као лидер.

Углед утицајних радикалних мула и њихових следбеника у редовима исламског свештенства нераздвојан је саставни део џихадистичког наступа пред глобалном муслиманском јавношћу; без те врсте подршке дела врха религијског естаблишмента, који својим хијерархијским положајем у исламском верском поретку пројектује снажан легитимитет према потенцијалним обраћеницима у радикално схватање Ислама, џихадисти не би могли да се постављају као зилоти на аутентичном Мухамедовом путу, нити би могли да означавају умерене исламске режиме као „блиског непријатеља”. Деловање цихадистичког покрета у смислу сопствене легитимације истовремено рефлектује и стратегију терориста усмерену на делегитимацију државе против које се боре, а у случају џихадиста, реч је пре свега о групној делетимацији „далеког ненријатеља”, то јест носилаца процеса данас доминантне западне цивилизације. Ова делатност на делегитимацији државе је такође снажно симболички обојена. Симболичко схватање државе, за разлику од инструменталног схватања које је на данас базичан начин формулисао Макс Вебер када је државу дефинисао као институцију која располаже монополом контроле над средствима принуде, државу сагледава пре свега као ентитет у коме су концентрисане различите врсте друштвеног капитала. Концентрација информационог, економског или културног капитала омогућава држави ауторитет, то јест оно што Пјер Бордо назива „метакапиталом”, и управо тај метакапитал је психолошко и легитимационо државотворне свести која представља проблем за терористе и која је мета њихових стратегија делегитимације. Пошто је разарање специфичног „метакапитала” који носи сам појам државе, проблематично, стратегије делегитимације се темеље на нападима на различите редуковане изразе тог метакапитала. Реч је о специфичности централне концентрације различитих симболичких функција у држави која се састоји у чињеници да се та концентрација може схватити редукционистички, тако што ће се више различитих типова друштвеног капитала суштински свести на један, или изразити кроз једну врсту капитала. Најчешћа форма овог редукционистичког схватања, која је прихваћена и у делу симболичке теорије, јесте свођење на економски капитал, па чак и Бордо сматра да се, у грубој форми и у крајњој инстанци, друштвени капитал (бар у савременим либералним, снажно тржишно оријентисаним друштвима) може изразити као економски капитал, јер многе функције друштвеног капитала, укључујући и културну, просто имају своју економску цену.

Управо из оваквог читања редукционистичке логике покушаја делегитимације државе лежи и тумачење џихадистичких напада на САД 2001. године: симболика Светског трговинског центра означавала је не само моћ једине преостале светске суперсиле, него и моћ економије и капитала у либералним друштвима да посредују у размени многих других врста симболичких значења. Претпоставка о томе да би напади могли до те мере пољуљати поверење потрошача да се подрије динамика протока новца тако да се постави питање о способности државе да очува темеље економије у ствари изражава стратегију којом би се поставило питање могућности либералне државе да уопште буде нека врста „кућишта” за концентрисан симболички капитал у односу на грађане. У либералном систему друштвених односа, уколико би се, у неком хипотетичком контексту, показало да нека држава не може да гарантује темеље стабилности либералне економије, те да је та економија витално рањива од стране неке терористичке групе, урушило би се укупно поверење и у способност државе да гарантује исходишта других симболичких вредности, укључујући, рецимо, и информације. Недостатак поверења у информације које нуди држава, у некој ситуацији краха берзи и колапса економског система услед терористичког напада и његових последица на тржишно понашање унутар либералног система, даље би драстично еродирало и поверење у друге функције државе, укључујући и културну. Другим речима, када би либерална држава, услед терористичког напада, доживела озбиљну економску кризу, то би, према симболичком читању легитимитета, значило и широку кризу њеног легитимитета у укупности њених атрибута у односу на грађане: ауторитет државе би се уришио, и циљ џихадиста би, великим делом, био постигнут.

Са практичне стране посматрано, наравно, напади који су изведени 2001. године нису могли заиста постићи овај циљ, јер су патили од већ поменуте структурне слабости свих терористичких напада, а то је су они у начелу лоцирани специфично, изведени ограниченим средствима и стога, као и акције нерегуларног ратовања, немају онај разорни капацитет какво производи регуларно ратовање. Та ситуација се, међутим, може радикално променити уколико би терористи, са постојећом структуром легитимације, дошли до оружја за масовно уништавање, попут нуклеарног оружја. Тада, они би могли драстично да угрозе не само економску, него и физичку стабилност и безбедност читавих великих држава, што би се, управо због разарања скупа гаранција симболнчких функција који је садржан у „метасимболичком” статусу државе, одразило на дубинску делегитимацију либералне државе, и могло би да означи почетак остваривања фанатичног џихадистичког циља разарања модерног глобалног поретка.

Симболичка функција механизама унутрашње легитимације терористичког покрета и његова комплементарна функција делегитисања државе као основног циља даје општу слику структуре укупних циљева тероризма, када се има у виду све што је речено о ограниченом потенцијалу нерегуларног ратовања какво представља велики део садржаја актуелног „рата против терора”. Пошто су средства којима нерегуларне формације располажу мање разорна у својој укупној моћи од средстава регуларне војске, и пошто је природа акција које се у нерегуларном ратовању изводе друтачија од акција у регуларном ратовању, пошто прве нису примарно усмерене да изазову материјалну штету, а друге често јесу, и имају такав потенцијал, јасно је да је целокупан емисао терористичких кампања високо симболички, те да је њихов главни циљ, ако се он може уопштено формулисати, неутралан у односу на специфичне разлике између различитих типова тероризма и различитих програмских циљева појединих терористичких група — делегитимација противника. Тај циљ није социјалне; психолошко-комуникацијско-едукативе; војне; судске и законске; полицијске и затворске; обавештајне, мере тајних служби и остале мере.

1. Политичке антитерористичке мере конфликтно-резолутивног типа усмерене су на решавање сукоба средствима јавног дијалога и тзв. тајне дипломатије. Њима се повезују терористичке организације да учествују у масовним покретима који доносе одређене, па и политичке промене, афирмира се оенивање опозиционих структура и покрета којима се смањује утицај- терористичких група, даје се делимична или условна амнестија припадницима неких терористичких покрета који су на граници с тзв. револуционарним ослободилачким- покретима, врши се дипломатски притисак на државе и све остале спонзоре терористичких организација (повлачење дипломатског особља из држава које финансијски или морално подржавају тероризам, прекид дипломатских односа с таквим државама и сл.).

2. Привредне и социјалне антитерористичке мере баве се социоекономским аспектима смањења услова за инклинацију политичком насиљу недискриминативним програмима запошљавања и остварење легалних алтернатива тзв. црном тржипггу. Те су мере усмерене против финансијских аспеката тероризма и њима се забрањује финансирање терористичких група, замрзавања имовине породице отетих особа ради спречавања плаћања откупа, предвиђају се санкције за оне који финансирају терористичке организације као и за правна лица које инвестирају у државе означене као упоришта финансирања или какве друге подршке тероризму, трасирају се путеви „прљавог новца” којим се финансирају терористички напади (напуштањем или ограничавањем института тзв. банкарске тајне) итд. Те мере предвиђају и сарадњу држава на плану праћења и конфискације фондова којима се финансира тероризам те плаћања награда за обавештења о терористичким групама или намераваним терористичким нападима.

3. Психолошко-комуниколошко-образовно антитерористичким мерама покушава се успоставити заједнички систем вредности ради остваривања дијалога с политичким противницима и осигурати форум за слободно изражавање мишљења. Та група мера односи се на специфична питања употребе медија у условима антитерористичке кампање (забрана интервјуисања терориста или објављивања терористичких манифеста и програма, осигурање публицитета терористима само колико је то потребно за реализацију неких краткорочних циљева, нпр. ради ослобађања талаца,..едукација новинара за извештавање о терористичким нападима, употреба медија ради упознавања јавности о мерама самопомоћи које треба предузети у случају терористичког напада и сл.).

4. Војно антитерористичким мерама осигурава се-заштита потенцијалних објеката (људских и материјалних) од терористичких напада ограниченим и усмереним војним и углавном краткотрајним деловањем на заповедне штабове и логистику терористичке организације. Те мере подразумевају још и тзв. спасилачке операције ослобађања талаца који држе терористи и формирање посебних антитерористичких војних јединица специјално оспособљених за борбу против тероризма.

5. Правне антитерористичке мере на нивоу међународне заједнице и у оквиру унутрашњих правних поредака стварају претпоставке за ефикасну превенцију и репресију свих врста и појавних облика тероризма. Оне укључују доношење и усвајање међународних конвенција којима се регулишу питања дефинисања тероризма као посебног о.блика међународног злочина, финансирања терористичких организација, питања екстрадиције, заштићених сведока, међународне правне помоћи итд. Тим се мерама настоје убрзати казнени и остали судски поступци против особа окривљених за тероризам, специјализовати бројни сегменти казненог правосуђа у борби против тероризма итд. У оквиру технологије одбране, ограничење грађанских права и слобода је потребно, али само у границама заштите веће групе људи. Ако се процени да су ове мере мерљиве са опасношћу, оне се доживљавају и прихватају као легитимне. Међутим, један од основних услова да би ограничења права и слобода била прихваћена као легитимна јесте да она морају имати јасан привремени карактер: трајност ограничења значила би промену основних слобода и вредности. У случају одговора Америке на догађај од 11. септембра 2001. године ограничења су уведена у јасној ситуацији националне опасности у којој се земља нашла према непријатељу, који је био очигледно довољно моћан да удари у само симболично срце финансијске и војне моћи нације. Одмах након напада председник Буш је оценио да је реч о сукобу највишег интензитета те је неколико дана након напада, 14. септембра 2001. године, прогласио ванредно стање и потом одлучно најавио „рат”: „Наш рат против терора почиње с Ал Каидом, али ту не стаје. Он неће стати докле год свака терористичка група која делује глобално не буде нађена, заустављена и поражена.”

 

„Рат против терора”, односно „против тероризма”, постао је након тога име под којим су после 11. септембра изведене главне и највеће америчке спољнополитичке  војне и безбедносне операције — од стварања „антитерористичке коалиције вољних” преко напада на Афганистан и Ирак до описаних промена у овлашћењима извршне власти и безбедносних агенција у самој Америци. Кад је реч о тероризму, „рат” се и даље води добрим делом управо у Афганистану, где се јасно показало да заузимањем Афганистана „рат против терора” није завршен ни у својој првој фази, против Ал Каеде, а камоли против „свих терористичких група”. Последице проглашења ванредног стања и „рата” којем се не може сагледати крај ни смисао и сврху политичке заједнице која у њему учествује је у томе што ограничење права и слобода нема сагледиво временско ограничење. У том случају ограничење права и слобода постаје трајно, а тиме се онда трајно мењају и смисао и сврха политичке заједнице. То је посебно добро показао амерички напад на Афганистан, у којем се класичном војном акцијом заузимања једне државе хтела уништити стратегијска основица Ал Каеде, а преко тога и сама та организација. Да је била реч о стандардном оружаном сукобу, уништење афганистанских војних снага, свргавање талибанских власти и окупација земље означили би и његов крај, односно јасну и недвосмислену америчку победу. Али, упркос војном успеху, Ал Каеда није уништена, како су показали не само терористички напад у Мадриду 11. марта 2004. године или трајна ал Заркавијева (al-Zarqawi) терористичка кампања у Ираку, него и чињеница да се за главним вођама организације и њеним капацитетима још трага. Ипак, репресивне мере које су САД предузеле како би се очувао поредак следе исту непредвидиву спиралу као и терористичка деловања. Све док постоји разлика између нормалнога и ванредног стања, однос између насиља које штите закони и насиља које успоставља законе остаје недирнут. Оно што се очитава у нашем времену, како је тврдио Агамбен, јесте немогућност разликовања изузетка од правила; стање изузетка се показује као политичка структура која постаје правило. Из ових премиса Агамбен извлачи закључак да је логор, а не затвор који је укључени део поретка, nomos нашега доба.