Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

INTELEKTUALNA ELITA U SRBIJI: POKRETAČ ILI ŽRTVA DRUŠTVA?



Doktorske studije se tradicionalno određuju kroz sticanje znanja i veština koje zbog svoje kompleksnosti zahtevaju višegodišnje istraživanje, kao i kroz selekciju ljudi po osobinama kao što su inteligencija, kreativnost, spremnost da ulože mnogo vremena u istraživački rad, urođena zapitanost kao specifična forma radoznalosti, prilagodljivost, sposobnost za automotivaciju, takmičarski duh i zrelost. Da bi neko doktorirao potrebno je da ovlada znanjem o specifičnom predmetu naučnog istraživanja, kao i da rezultat uloženog napora u toku doktorskih studija bude proširivanje postojećeg naučnog znanja o tom konkretnom predmetu. Zvanje doktora nauka je sticanje najvišeg akademskog stepena. Kako doktorske studije zahtevaju dugotrajan i intenzivan intelektualni napor, eksperimentisanje, interpretaciju i suštinsko razumevanje predmeta istraživanja, po pravilu, društvo taj napor i rezultat vrednuje jer ga prepoznaje kao uvećanje socijalnog kapitala. U globalnim okvirima manje od jednog procenta stanovništva uspe da stekne ovaj akademski stepen. Noviji podaci ukazuju da je u našoj zemlji taj odnos blizu 70 doktora nauka na 100 000 stanovnika, od kojih je najviše doktora medicinskih nauka.

Suština evropske politike u obrazovanju sadržana je upravo u razvoju nauke i osposobljavanju visokoobrazovanih kadrova da budu nosioci tog napretka i u inovacijama. Srbija u ovom trenutku nema strategiju razvoja ljudskih resursa niti jasnu Strategiju visokog obrazovanja. Istovremeno, doktorske studije u Srbiji, na jedan vrlo specifičan način, za doktorante podrazumevaju sticanje naročitog iskustva. U okviru doktorskih studija, koje bi trebalo da se odlikuju visokim stepenom administrativne predvidivosti (a institucionalna predvidivost je jedna od osnovnih pretpostavki takozvane ljudske bezbednosti u demokratskom društvu) doktoranti se suočavaju sa krajnje ekstremnim formama nepredvidivosti koja se kreće od proste administrativne neažurnosti odgovarajućih institucija do najotvorenijeg kršenja profesionalne etike i zakonskih prava kandidata za najviše akademske stepene. U ovom domenu vrhunskog intelektualnog konsolidovanja društvene elite koja se u svim zemljama podrazumeva pod doktorskim studijama impliciraju se specifična merila kako za procenu uspešnosti javnog upravljanja tako i za ocenu stanja specifičnih prava pripadnika intelektualne društvene elite. U celini posmatrano, suština ljudske bezbednosti leži u ostvarivanju kvalitetnog života pojedinca prema njegovoj društvenoj ulozi.
 
Iako je globalni trend da se mogućnost ostvarenja ljudskih potencijala procenjuje na osnovu korelacije slobode i solidarnosti u društvu, razmatranje neodrživog položaja doktoranata u Srbiji ne postoji kao tema ni „esnafske”, a kamoli javne debate. Već izvesno vreme u javnosti traje debata između onih koji smatraju da su doktorske studije sama suština razvojne politike jednog nerazvijenog društva, kakvo je Srbija, i onih koji smatraju da na tu vrstu razvoja ne treba trošiti novac, nego intelektualnu elitu treba usmeriti ka drugim zemljama koje će u nju investirati, i brati njene plodove. Treba imati u vidu da je zbog dinamike tržišta rada zvanično formulisan cilj Evropske unije taj da u njoj do 2020. godine 40 odsto stanovništva bude fakultetski obrazovano, a da je statistička realnost u Srbiji to da je u njoj 6,5 odsto stanovništva sa fakultetskim obrazovanjem. Prema statističkim podacima iz evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje, u Srbiji je krajem prošle godine bilo nezaposleno 30 doktora nauka, 591 magistar i 30 800 fakultetski obrazovanih.

U Srbiji doktorske studije predstavljaju luksuz. Iznosi administrativnih taksi u proceduri izrade doktorske disertacije višestruko prevazilaze iznose zarada istraživača A kategorije na mesečnom nivou (što je za malo pa ekvivalent dvostrukog iznosa prosečne plate u Srbiji), a ukupan iznos tih taksi približan je iznosu njihove ukupne neto zarade na godišnjem nivou. Drugim rečima, mlađi istraživači su u nemogućoj poziciji ― od njih se zahteva da doktoriraju i taj zahtev očigledno spada u domen relevantnih poslova u vezi sa njihovim radnim mestom, ali ne postoji institucionalizovana margina finansijske intervencije matičnih institucija. Stipendisti Ministarstva nauke su finansijski u nešto lošijoj poziciji imajući u vidu iznos stipendije, ali su bar izvan prethodno opisane šizoidne situacije. U Srbiji se teško doktorira i zbog zaostalosti obrazovnog sistema, nedostatka mentora, neefikasnosti univerziteta i prespore administrativne procedure, a uvedeni su vrlo strogi rokovi za napredovanje po zvanjima prema Zakonu o naučno-istraživačkoj delatnosti.

Kada se sve ove činjenice imaju u vidu, vidi se da je proklamovana politika nacionalnog razvoja zasnovanog na podršci intelektualnoj eliti samo prazno slovo na papiru. U stvari, intelektualna elita se nalazi u poziciji potpune ljudske nebezbednosti, kako u smislu njenog sadašnjeg statusa tako i u smislu zaostatka bilo kakvog jasnog odnosa države prema njenoj budućoj perspektivi.

Aleksandra Bulatović

* Autorka je izvršni direktor u Centru za bezbednosne studije