Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

Alumni
CBS ALUMNI
Najznačajnije aktivnosti Centra za bezbednosne studije na planu edukacije, tokom više godina unazad, usmerene su na sprovođenje specijalističkih obuka iz oblasti etike za javne službenike i borbe . . .
Revija za bezbednost

Find us on Facebook

Saopštenja

NASILJE U SRBIJI ESKALIRA I REPRESIVNI ZAKONI NISU ODGOVOR NA NJEGA

5. februar 2010.

Srpske ulice odavno nisu onako bezbedne kako je većina građana navikla da ih doživljava. Brutalno ubistvo francuskog navijača Brisa Tatona prošle godine, šokiravši javnost, suočilo je državu sa činjenicom da je Srbija danas prilično nebezbedna zemlja, u kojoj, osim organizovanog kriminala o kome se stalno govori, postoji sve više nasilnog uličnog kriminala. Napad na Velimira Ilića, predsednika jedne srpske političke stranke, u centru Beograda tokom okupljanja njegove stranke, dodatni je znak da nešto sa stanjem svesti među građanima sasvim sigurno nije u redu i da socijalna politika ne čini dovoljno da stvari dovede u normalan kolosek.

Opširnije...

 

ŠTA JE SVRHA ZAKONA O SAOBRAĆAJU: INDIREKTNO OPOREZIVANJE GRAĐANA ILI POVEĆANJE BEZBEDNOSTI NA ULICAMA I PUTEVIMA

Novi zakon o bezbednosti saobraćaja nije povećao bezbednost na srpskim drumovima, iako sadrži neke odredbe koje su korisne i koje treba primenjivati. Reč je pre svega o uvođenju video nadzora i kažnjavanju vozača koji čine prekršaje dokumentovane video snimcima. Istovremeno, reč je i o najavljenoj mogućnosti da sami građani rešavaju svoje probleme u saobraćaju tako što će moći da fotografišu vozila koja čine prekršaje (recimo ona koja su nepropisno parkirana i ometaju saobraćaj) i da te fotografije pošalju policiji, nakon čega bi nesavesni vozači trebalo da dobiju kaznu poštom zajedno sa fotografijom.

Opširnije...

 

RAČUNICA O UPOTREBI ŠEŠELJA

Danas, 5. januar 2010.

Potrebno je da budemo sasvim otvoreni kada se govori o odnosima na srpskoj političkoj sceni. Postojeće razlike u ideološkim opredeljenjima zasnivaju se na dve sasvim različite računice. Jedna je računica da se, glasovima desno orijentisanih građana koji su nekada bili glasači radikala, dođe u poziciju da se formira koalicija sa sadašnjom vlašću, te da se, kako reče opozicioni političar u nedavnom intervjuu Politici, sprovodi ista politika kao politika sadašnje vlasti, samo još doslednije.

Opširnije...

 

SULUDA IDEJA O HEMIJSKOJ KASTRACIJI

Ideja, koja se nedavno čula u srpskom parlamentu i koja se sada „vrti” po medijima, o tome da počinioce krivičnog dela silovanja treba „hemijski kastrirati” toliko je monstruozna i nepromišljena da sasvim ilustrativno govori o tome kakva intelektualna antielita vlada Srbijom i kakav je mentalni profil prosečnog srpskog političara. Srpski krivično-pravni sistem već je u krizi posle obuhvatnih promena, koje su uključile istovremenu promenu fizičke lokacije sudova, promenu samog sudskog sistema, ukidanje starih i osnivanje novih sudova, te obuhvatni reizbor svih sudija i tužilaca.

Opširnije...

 

POLITIKA JE ODGOVORNA ZA NASILJE

25. decembar 2009.

Glavni problem taksista na ulicama Beograda, posle donošenja novog Zakona o bezbednosti saobraćaja, je to što, kada nose sigurnosni pojas, a rade noću, „ne mogu da pobegnu iz vozila”. Naime, svi oni strahuju od ulaska u vozilo „stranaka” u ranim dvadesetim godinama naoružanih pištoljima, noževima i drugim spravama, koji će da ispale nekoliko metaka u njih bez posebnog razloga, prosto „da se čuje za njihova imena”.

Opširnije...

 

SLABOST STRATEGIJE ZAOŠTRAVANJA

Politika, 25. decembar 2009.

Srbija posle odluke Međunarodnog suda pravde

Beograd je u poziciji da vodi takozvanu diplomatiju više koloseka. Mišljenje Međunarodnog suda pravde o Kosovu će, gotovo je izvesno, biti iznijansirano. Ono neće ni u kom slučaju biti jednoznačno u korist Srbije, ili kosovskih Albanaca, između ostalog, i zbog toga što nije praksa MSP-a da prilikom usvajanja savetodavnih mišljenja zauzima stav kao prilikom donošenja presuda.

Opširnije...

 

CSS DIRECTOR FATIC PARTICIPATED IN THE 9TH EU GARNET PHD SCHOOL AT THE UNIVERSITY OF WROCLAW

11 December 2009

Between 7 and 11 December, a traditional Garnet EU PhD School was held to assist PhD students from across theEuropean Union in improving their doctoral thesis, with participation by area experts to deal with security and the borderland issues. Serbia was represented by CSS, whose Director, Aleksandar Fatic, delivered a lecture on "Promoting Stability and the Rule of Law in the Borderlands" and held a seminar, jointly with Prof. Daniel Bach (University of Bordeaux) and Prof. Mehdi Lahlou (INSEA, Rabat) on the main issues of the current stage of EU enlargement, including perspectives on the remaining Stabilisation and Association Process countries and the  European Neighbourhood Policy countires, with a focus on North Africa.

 

VREME GNEVA

9. decembar 2009.

Bez obzira na nečija politička i ideološka uverenja, na njihovo postojanje ili nepostojanje, prilično je jasno da je nivo socijalnog elektriciteta u Srbiji danas izuzetno visok, i da se u vazduhu oseća ogromna količina suspregnute agresije. Način na koji se ljudi ponašaju u saobraćaju to odražava, ali uzroci leže u širim društvenim okolnostima. Akumulacija gneva u širokim slojevima stanovništva je takva da može dovesti do pucanja Srbije po šavovima zbog najmanje provokacije ili grubosti.

Opširnije...

 

IZJAVA ALEKSANDRA FATIĆA NOVOSADSKOM DNEVNIKU POVODOM IZVEŠTAJA DRŽAVNE REVIZORSKE INSTITUCIJE

6. decembar 2009.

Profesor dr Aleksandar Fatić tvrdi da je atmosfera vezana za raspolaganje fondovima u državi toliko relatizovana da narod više na to i ne reaguje...
- Vrh institucija u državi malo ili nimalo ne odgovara za ono što čini. Ovde, kada neko odgovora za zloupotrebe, onda su to obično ljudi na dnu ili u najboljem slučaju sredini neke društvene herarhije... Imamo prvo izveštaj DRI koji kaže da je Vlada nije namenski trošila budžetska sredstva, a onda imamo predsednika države koji izjavi da će ista vlada da pregleda ili prekontroliše izveštaj revizora. Ne može Vlada da kontroliše izveštaj revizorske komisije kada je njen osnovni i najvažniji zadatak da kontroliše vladu! Revizorska komisija nije predmet dalje kontrole, njeni nalazi su konačni. Očigledno je da još uvek imamo refleske etatističkog shvatanja države koji više nije prihvatljiv u demokratiji. Međutim, to nije vezano samo za ovu vladu jer verujem da su sve vlade do sada tako postupale, ali njih niko nije kontrolisao. Nema svesti o tome da država nije sve, nego da je društvo ono što je najbitnije i da država treba da odgovara društvu na način kojim upravlja tim društvom, a to znači i za način na koji troši pare građana - objašnjava za naš list profesor Fatić dodajući da je atmosfera u javnosti do te mere depresivna da ona zato više i ne reaguje.

Opširnije...

 

IZJAVA PROF. DR ALEKSANDRA FATIĆA ZA DNEVNI LIST POLITIKA POVODOM ARGUMENTACIJE UČESNIKA U RASPRAVI PRED MEĐUNARODNIM SUDOM PRAVDE U HAGU U VEZI SA PROGLAŠENJEM NEZAVISNOSTI KOSOVA

3. decembar 2009.

Stručnjak za međunarodne odnose dr Aleksandar Fatić kaže da nije sporan argument Srbije o teritorijalnom integritetu i suverenitetu kao temeljnom principu međunarodnog prava, ali napominje da ne treba zanemariti ni albanski argument o pravu naroda na samoopredeljenje u slučaju progona. „Srbija je bila u čudnoj situaciji jer je insistirala na povredi teritorijalnog suvereniteta, ali nije poricala da je bilo progona. Prećutkivana je, međutim, činjenica da to aktivira drugu stranu međunarodnog prava — pravo naroda na samoopredeljenje”, kaže Fatić. Odgovarajući na tvrdnje pojedinih stručnjaka za međunarodno pravo da represija ne može biti osnov za secesiju on kaže da se međunarodno pravo u domenu poštovanja ljudskih prava definiše na dva nivoa — na nivou povelje UN što je slabiji nivo zaštite ljudskih prava i na nivou evropske konvencije o ljudskim pravima koja predviđa viši nivo zaštite. Zato, kako kaže, ostaje da Sud pravde oceni da li progon kakav je bio na Kosovu zadovoljava uslove jednog ili drugog nivoa zaštite ljudskih prava.

Opširnije...

 

IZJAVA PROF. DR ALEKSANDRA FATIĆA FRANKFURTSKIM VESTIMA O POSETI MINISTRA DRAGANA ŠUTANOVCA SAD

27. novembar 2009.

Predstojeća poseta ministra Šutanovca SAD je konsolidacija postojećih veza koje Ministarstvo odbrane ima sa vojskom SAD i administracijom SAD. Ministar Šutanovac je tu očigledno istaknut kao čovek koji je u Vašingtonu viđen kao najpouzdaniji saradnik u Vladi Srbije, a ta činjenica se videla iz toga što je prilikom posete američkog potpredsednika Bajdena ovaj američki zvaničnik samo sa ministrom Šutanovcem, od svih ministara, proveo sat vremena u razgovoru nasamo. Iako se oko te činjenice pletu različiti komentari, moje je mišljenje da je to jedna pozitivna stvar, jer je normalno da svaka velika zemlja gradi odnose poverenja sa pojedinim zvaničnicima drugih zemalja. U savremenom svetu posao se obavlja kako na osnovu zvaničnih i formalnih kontakata, tako i na osnovu „lične hemije”, to jest, kako Šutanovac i sam kaže u intervjuu Politici, na osnovu „prijateljstva”, koje onda predstavlja „savršenstvo odnosa”.

Opširnije...

 

"ТВРДА" И "МЕКА", КОНВЕНЦИОНАЛНА И НЕКОНВЕНЦИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСТ

Основни критеријум по коме се прави разлика између конвенционалне и неконвенционалне безбедности заснива се на средствима која се користе да би се нека форма безбедности успоставила или заштитила. Примера ради, уколико се за заштиту неке форме безбедности легитимно користи војска, та чињеница је битан фактор за класификовање претње безбедности као конвенционалне. У новије време се разликовање између конвенционалне и неконвенционалне безбедности формулише као дистинкција између „тврде” безбедности, која је повезана са употребом војске, и „меке” безбедности, која се углавном (мада не увек) брани употребом других метода, како других структура (полиције, државне безбедности, кривично-правног система), тако и конкретним облицима јавне политике (примера ради, специфичним облицима социјалне и економске политике).

Мека безбедност као неконвенционална форма безбедностиЈедан од најопштијих модела класификације форми неконвенционалне безбедности данас вероватно је она који почива на четири основна типа безбедности, и то (1) биолошкој, (2) безбедности животне средине, (3) безбедности од глобалног тероризма и такозване (4) „хумане безбедности”.

Под биолошком безбедношћу разматрају се примарно теме употребе биолошког оружја, и то пре свега од стране неформалних група, попут терористичких мрежа, безбедност хране и утицај заразних болести на безбедност. Под безбедношћу животне средине подразумева се заштита од адверзивних последица климатских промена, актуелна питања безбедности од нагазних мина као приоритет Уједињених нација, одрживост заједница које су примарно зависне од исцрпивих природних ресурса, и заштита од широког спектра загађења у индустријализованим заједницама. Безбедност од глобалног тероризма повезана је са комплексном материјом структуре и методолошке констелације борбе против тероризма, посебно у периоду после 11. септембра 2001. године, када је тероризам и званично проглашен примарномглобалном претњом неконвенционалноЈ безбедности. Појам „хумане безбедности” је специфичан, и у извесним сегментима се преклапа са остале три форме неконвенционалне безбедности. Реч је о појму који је потекао из истраживања Програма за развој Уједињених нација (United Nations Development Programme — UNDP), који, према Извештају о новим димензијама безбедности за 1994. годину сугерише: „Сувише дуго постоји тенденција да се појам безбедности интерпретира сувише уско: као безбедност територије од спољне агресије, или као заштита националних интереса у спољној политици, или као глобална безбедност од претње нуклеарним колокаустом. Такво схватање безбедности односило се више на националне државе него на људе. Суперсиле су биле „закључане” у својој идеолошкој борби, у хладном рату на територији целог света. Земље у развоју, које су се за сопствену независност избориле релативно скоро, биле су осетљиве на било какву стварну или имагинарну претњу својим рањивим националним интересима. У свему томе заборављене су легитимне бриге обичних људи који су тражили безбедност у свакодневном животу. За многе од њих, безбедност се састоји у заштити од претњи од болести, глади, незапослености, криминала, друштвеног конфликта, политичке репресије и угрожавања животне средине. Сада када се мрачне сенке хладног рата разилазе, јасније се види да су многи конфликти унутар нација, а не међу њима.

Анализа дефиниције хумане безбедности (или, како се она код нас преводи, „људске безбедности”), показује да је овај појам резултат неке врсте емотивно обојене перцепције безбедности која је ближа индивидуалном грађанину, али да се она по својим фактичким карактеристикама не разликује сасвим од осталих прихваћених форми неконвенционалне безбедности. Конкретно, заштита од болести у ужем смислу спада у питања биолошке безбедности; заштита од глади, бар у изведеном емислу, у безбедност животне средине, као и заштита од претњи животној средини која се у извештају УН третира као форма хумане безбедности. Заштита од социјалних и економских последица развојних криза и криза друштвенЕ стабилности, попут заштите од структурне незапослености, спада у par excellence форму хумане безбедности која није захваћена другим наведеним типовима неконвенционалне безбедности.

Услед свега реченог, може се закључити да је данас прихваћена класификација неформалних претњи безбедности још увек флуидна и условна, а најшира и истовремено најновија категорија у тој класификацији, хумана безбедност, свакако је најаморфнија и преклапа се са већином других врста неконвенционалне безбедности. То, међутим, није сувише важно, јер је разматрање неконвенционалних претњи безбедности углавном фокусирано на конкретне претње, а не на широке појмовне класификације и дефиниције. Истовремено је то и главни методолошки разлог за превладавање терминологије конвенционалног” и „неконвенционалног” и за новију реторику у академској дискусији безбедности која се позива на „меке” претње безбедности као оне за чије решавање није кључна употреба војне силе, и које онда, у једном широком смислу, могу обухватити све појединачно наведене претње неконвенционалној безбедности о којима се говори у различитим документима међународних организација и у литератури.

Управо због умножавања различитих класификација, и због преклапања категорија „неконвенционалних” претњи безбедности, као и условности саме карактеризације „неконвенционални”, постоје добри методолошки разлози да се говори, пре свега, о „мекој” (као примарно невојној) проблематици безбедности, јер се на тај начин ностиже унеколико одређенији дискурс, а да се, потом, унутар категорије „меке безбедности”, термин „хумана” или „људска безбедност” користи у широком смислу да укључи све оне врсте безбедности чији примарни субјект нису држава или институције, него грађани, а чији примани домен је свакодневни живот грађана, радије него институционално посредоване ситуације попут међудржавних односа, ратова или високоинституционализованих амбијената који су карактеристични за одлуке на нивоу такозване „високе политике”.

У савременом политичком дискурсу данас се већ стандардно употребљава термин „мека моћ” који је еквивалентан у методолошком смислу термину „мека безбедност”. Ако је, у традиционалном смислу, који датира бар од Макса Вебера (Мах Weber), моћ способност да се сопствена воља наметне другом (било да се ради о индивидуалним, институционалним или међународним односима), онда би традиционална, тврда концепција моћи подразумевала способност да се претњом или употребом насиља друти принуде да поступају на неки начин, а „мека” или неконвенционална концепција моћи би подразумевала да други својевољно поступају у складу са вољом оног који ту моћ има.И концепција меке моћи, о којој данас, у контексту теорије политичког система и међународних односа, рецимо, утицајно пише Џозеф Нај (Joseph Nye), у основном облику потиче од Вебера. Нај прилично поједностављено систематизује три основна начина на који је могуће утицати на поступке друтих, и то (1) принудом путем претњи, (2) плаћањем новцем или услугама, или (3) кооптирањем, тако да други својевољно поступају онако како жели онај који има моћ. Прва два начина Нај сматра „тврдом” моћи, а последњи „меком” моћи. Овај трећи модел утицаја он сматра модификацијом преференција других актера, тако да они: поступају на начин који доживљавају као сопствени слободни избор.

Веберова концепција меке моћи почива на разлици између власти, која укључује имплицитну референцу на способност да се примени принуда, и ауторитета, који подразумева спремност других да поступају у складу са вољом онога који располаже ауторитетом, не стога што очекују принуду, него стога што имају поверења у исправност његових ставова. Ауторитет, који, по Веберовом мишљењу, може почивати на (1) рационалним, (2) традиционалним и (3) харизматским основама, подразумева добровољност, и стога се може сматрати меком моћи.

Показало се да мека моћ подразумева не само структурну уграђеност у констелацију интереса и политике који пројектују утицај, попут оне коју симболизује ЕУ, него и деловање које доноси кредибилитет. Сама чињеница да је, рецимо, нека земља чланица ЕУ, не носи сама са собом „меку моћ” у односу на питања енергије, ако нека земља, попут Русије, поседује енергетске атрибуте којима ЕУ није у стању да одговори, што је главни део Смитове аргументације у цитираном тексту. Међутим, ова врста меке моћи као фундаментално невојна врло јасно показује због чега је потребно додатно сужавање концепције неконвенционалне безбедности како би се дошло до оног појма безбедности који на најпрецизнији начин захвата домен претњи безбедности које су у савременом свету главни изазов свакодневној безбедности у демократским државама, од којих је свакако међу најзначајнијима тероризам. Мека безбедност, наиме, захвата не само безбедност грађана, него и националну безбедност, то јест она сеже преко институционалног и међудржавног домена безбедности. У сфери међународних односа, примера ради, говори се о чланству у међународним организацијама као извору меке моћи која може служити да заштити националне интересе уместо традиционалног ослањања на војну силу. С друге стране, савремене доминантне претње безбедности, као што констатује документ Уједињених надија о хуманој безбедности, односе се пре свега на грађанину ближу, безбедност демократских конституената, што не искључује и посредну претњу безбедности инститиција, али се ради о врстама угрожавања безбедности које се примарно манифестују на друштвеном, а не на државном плану, чији актери су примарно друштвене групе, а не државе (мада постоје и државе које су повезане са тероризмом као делом своје државне политике), те која стога треба да буде дефинисана једним ужим моделом безбедности. Ако је неконвенционална безбедност мека безбедност, онда је потребно да се унутар тог домена разграничи форма безбедности која би била примарно усмерена на безбедност грађана и друштвених група. Реч је о некој врсти подскупа скупа атрибута меке безбедности, и постоје уверљиви концептуални разлози да се та врста безбедности сматра генеричким типом хумане безбедности. Хумана безбедност је, стога, ужа област меке безбедности. Њена програмска формулација у документу „Нове димензије хумане безбедности” стога захтева подробнију анализу у светлу савремене теорије безбедности.

 

Хумана (људска) безбедност

Основна карактеристика хумане безбедности је њен универзални карактер. Иако се њен конкретан садржај може радикално разликовати зависно од географског, економског или политичког окружења у коме нека конкретна заједница живи, сви делови света, од најразвијенијих до најсиромашнијих, подложни су претњама хуманој безбедности. У неким земљама, доминантна форма хумане небезбедности може бити претња од криминала; у друтим земљама, то може бити претња од структурне незапослености и економског угрожавања опстанка; у неким лучајевима доминантна претња може укључивати масовно нарушавање људских права, или драстично уназађивање квалитета животне средине. Као што се из овог набрајања види (а све ове претње хуманој безбедности су наведене у семиналном документу УН), хумана безбедност, у суштини, укључује све остале претње безбедности које се данас, у неким истраживачким центрима, изучавају као посебне врстенеконвенционалне безбедности — и биолошку, и безбедност животне средине, и безбедност од криминала и тероризма, и економску, и ону у вези са индивидуалним и групним правима. Сама ширина претњи хуманој безбедности јасно показује да је одговор на те претње фундаментално методолошки различит у односу на класичан одговор на претње безбедности које укључују примену насиља, и то у најмање два битна смисла.

(а) Пре свега, класични одговор на „тврде” претње безбедности, као што је већ поменуто, укључује претњу употребом војне силе у циљу заштите националних или других битних групних интереса. Покушај употребе методологије „тврде” безбедности је, између осталог, и објава „рата против тероризма” од стране администрације бившег председника САД Џорџа Буша млађег, а њени резултати, по свему судећи, опет воде ка прибегавању невојним методама услед ограничене употребљивости ратујућег модела. Претње хуманој безбедности се у начелу не могу решавати војном силом, већ структурисаном политиком којом ће се извори тих претњи отклањати или преусмеравати. Ако се тероризам сматра претњом хуманој безбедности, онда је исход покушаја примене ратујућег модела контроле тероризма сасвим очекиван и логичан. Под претпоставком да тероризам проистиче из извесних социјалних и политичких услова, без обзира на његову феноменолошку неприхватљивост и супротстављеност савременим цивилизацијским нормама, његово „решење” као претње хуманој безбедности може почивати само у примени конструктивне социјалне, спољне и безбедносне политике, којима би се, истовремено, деловало на различите категорије узрока који мотивишу терористичке кампање и покрете, тамо где је то могуће. Постоје терористички покрети и терористичке агенде на које је тешко данас деловати социјалном или спољном политиком, јер је реч о запуштеним конфликтима који су временом ескалирали и окоштали у културне стереотипе узајамне нетрпељивости и непријатељства између различитих заједница. Истовремено, постоји низ терористичких покрета који су израз реакције на акутну фрустрацију легитимних колективних потреба и аспирација, које је могућно неутралисти конструктивним политичким обраћањем тим потребама и политичким пројектима. Примера ради, у Пакистану данас врло је тешко неком конструктивном социјалном политиком спречити тероризам, који је пре свега мотивисан исламским радикализмом. Један покушај такве пацификације Талибана је и превођење читавих области под њихову контролу и омогућавање да у тим областима буде уведено шеријатско право, што би, рецимо, било сасвим неприхватљиво за неку другу земљу (Пакистан је специфичан јер је он и настао одвајањем од Индије да би се формирала исламска држава). Када је тероризам мотивисан идејом да је, рецимо, Ислам једина права вера, а да су сви остали људи неверници које „огњем и мачем” треба привести Алаху, онда се може са разлогом бити скептичан у смислу могућности да се такав тероризам искорени, рецимо, бољом политиком запошљавања млађег мушког становништва, омогућавањем значајнијег приступа међународним телима за длучивање о глобалним питањима за чланове заједнице која је укључена у тероризам, итд. Међутим, када је реч о терористичким кампањама попут палестинске борбе за сопствену државу, или о тероризму који традиционално прати сукоб у Северној Ирској, не само начела, него и искуствена пракса су већ показали да је конструктивним политичким мерама могуће практично пацификовати сукоб који је у корену тих терористичких кампања. Сасвим је друго питање, наравно, да ли постоји довољно политичких интереса, а самим тим и воље, да се потребни политички уступци и направе у тим случајевима.

(б) Други битан смисао у коме је приступ претњама хуманој безбедности различит од традиционалног решавања безбедносних криза је временски одређен: у традиционалном размишљању о безбедности, индивидуална или колективна безбедност се легитимно сматра угроженом онда када неко други, било да је реч о појединцу, групи или држави, покаже јасну намеру да изрши неку врсту агресије. На ту претњу, која се у неким програмским одбрамбеним документима, попут оних у САД, назива „иминентном” или ,јасно присутном” претњом, могуће је легитимно одговорити безбедносним мерама. Слично томе, када је реч о традиционалном полицијском деловању према криминалу, оно је суштински реактивно одређено: полиција се традиционално активира тек након што је откривено кривично дело, које она онда „решава”, а потом се активира и кривично-правни систем. Савремено деловање против претњи хуманој безбедности никада није реактивно, него проактивно. У оној мери у којој се данас и криминал сматра претњом мекој безбедности, дошло је чак и до трансформације полицијског рада, па се тако данас битни делови полицијског апарата баве проактивним спречавањем кривичних дела, а то подразумева и раширену употребу метода обавештајног криминалистичког рада, који је раније у многим земљама по закону био резервисан искључиво за службе државне безбедности. Слично томе, мере социјалне и безбедносне политике које се примењују у оквиру система међународних односа и међународног права), репресивни одговор на такво насиље ће довести до додатних социјалних, економских и политичких лишавања, чиме ће се почетна структура узрочне базе за политичко насиље ојачати, а тиме ће се појачати и мотивација за ново политичко насиље. Када се израелске снаге боре против палестинског тероризма агресивним уништавањем кућа и насеља у којима живе породице лидера палестинског побуњеничког покрета, тиме се социјално додатно погоршавају услови које Палестинци већ доживљавају као структурно насиље ван граница толеранције, и које је у основи мотивациони оквир за политичко насиље коме прибегавају. Стога је логична чињеница да би санирањем услова живота најугроженијих палестинских заједница, као и излажењем у сусрет државотворним аспирацијама палестинског народа, Израел вероватно много учинио на санирању политичког насиља. Истовремено, репресивним одговором, бомбардовањима, оклопним јединицама, убиствима лидера побуњеничког покрета, рушењем насеља, израелска влада само појачава мотивациони оквир за насиље и перпетуира блискоисточну кризу.

Слично наведеном, борба против уличног криминала у индустријализованим друштвима, у којима та врста криминала, рецимо, проистиче из доминантно социјалних узрока, попут масовне структурне незапослености, репресивним методама, затварањем великог броја починилаца и високим профилом униформисаног присуства полиције на улицама, само доводи до додатног осећаја маргинализације и структурног насиља, и тиме појачава мотивациони оквир за улични криминал, па чак и ствара услове да тај криминал прерасте у неку врсту социјалног бунта праћеног насиљем. Насилни одговори на насилне демонстрацнје појединих етничких заједница, попут познатих догађаја у различитим фазама историје САД, када су афроамериканци тражили права, могу да доведу до праве етничке поларизације и бунта. Свака репресија претњи хуманој безбедности које, иако саме по себи могу бити нелегитимне, имају легитимне узроке, садржи висок потенцијал да погорша саму претњу безбедности. Сходно томе, проактивно обраћање пажње легитимним узроцима нелегитимних покрета и иницијатива, попут оних обележених политичким насиљем, садржи значајан потенцијал да проблем реши.

Следећа важна карактеристика хумане безбедности је да је та врста безбедности у блиској вези са структурама моћи, при чему се под моћи подразумева способност да се утиче на околности живота појединца или групе. Структурна маргинализација, која редовно претходи појединим врстама претњи хуманој безбедности, попут политичког насиља или социјалне нестабилности, подразумева структурну запреченост приступа оптималним механизмима демократски посредоване моћи, којима се може утицати на услове живота актера тих претњи безбедности. Савремена социјална теорија безбедности такву врсту узрочности приписује и појединим врстама криминала, не само политичком насиљу, чија је тероризам данас најактуелнија форма. Према извештају УН, запречавање приступа моћи и економским приликама може бити мотивациони фактор избијања друштвеног насиља. Познато је да социјалне и економске кризе могу бити катализатори за избијање на површину дубље укорењених незадовољстава и револта у заједници, који онда могу, по интензитету својих манифестација, далеко превазићи сам предложак за избијање немира, и претворити се у рушилачке походе. Такви случајеви су се дешавали готово увек када су избијале такозване „социјално условљене друштвене револуције”, било да су оне имале ограничен, или шири историјски оквир.Посебно је методолошки занимљива социјална страна проактивног приступа хуманој безбедности, која би требало да структурно отклања узрочне оквира претњама безбедности. Примера ради, извештај УН наводи:„Економска безбедност захтева гарантовани основни приход за све — обично као резултат производног или услужног рада, или, у крајњем случају, као приход од социјалног осигурања који финансира држава. Међутим, само око једне четвртине људи у свету данас има приступ таквој врсти безбедности.Многи у данашњим богатим нацијама се осећају небезбедно јер се до запослења долази све теже, и оно се, када се једном добије, све теже задржава у дужем периоду. Током протекле две деценије, број радних места у индустријализованим земљама се повећавао само за половину стопе раста укупног друштвеног производа, и није одржао ритам са растом радне снаге.”Идеја присутна у овом историјском извештају УН из 1994. године, као основни принцип економске безбедности у контексту хумане безбедности, наиме идеја оправу свих грађана на оптималан приход, укључујући и оне запослене, и оне незапослене (поготово имајући у виду оно што следи када се говори о расту незапослености, а постоје разлози за веровање да су ови трендови погоршани од времена објављивања овог извештаја), данас спада у радикалне идеје социјалистички оријентисаних политичких теоретичара који о социјалној политици говоре не само као о једном од аспеката, него као о кључном аспекту хумане безбедности. Тако, примера ради, Брајан Бери (Brian Веггу) пише о потреби да се економска безбедност обезбеди гарантованим оптималним приходом који би се финансирао радикалним повећањем пореза за најбогатије чланове друштва, порезом који би достизао и проценат од 80%, али би, у случају најбогатијих који располажу имовином која не генерише активан приход, порез на имовину могао далеко да превазилази укупан износ прихода: „(...) неко чије је богатство готово искључиво у имовини која не генерише приход (онако како се он конвенционално мери) требало би да плаћа износ пореза на имовину који далеко превазилази његове приходе. (...) такса на имовину (ове врсте) је назаобилазан део друштвене правде.” Беријева књига је средином 21. века извршила такав утицај у политичкој теорији да је часопис Ethics 2009. године водио програмски симпозијум чланака само о тој књизи. Редистрибуцијом друштвеног богатства на радикалан начин можда би се постигла буцетска могућност да се свима обезбеди оптималан приход (битно је да се говори о оптималном приходу, потребном за пристојан живот, а не о минималном приходу, потребном за голо преживљавање), али се, наравно, поставља питање о томе да ли би се, стварањем револта код најбогатијих, створила нека друга страна друштвене нестабилности, која би, опет, имала за резултат угрожавање хумане безбедности на неки други начин. У сваком случају, препоруке у извештају УН, који уводи у глобалну употребу термин хумана безбедност, сугеришу овакву радикалну перспективу.

Имајући у виду наведене карактеристике хумане безбедности, добија се слика о томе колико је широк дијапазон њених манифестација у домену уобичајене друштвене организације данас, а тиме и због чега се данас безбедносна перспектива третира каоинтегрални део друштвене организадије по дубини, како у смислу безбедности од насиља, тако и у смислу социјалне политике којом се настоји да се предупреде остале форме хумане небезбедности. Стога је појам „неконвенционалне безбедности”, колико год да је његова формулација резултат постепеног еманциповања појма безбедности од војног, ратујућег модела заштите националних интереса, данас саставни део укупне анализе друштвених процеса. У том смислу се поставља и питање колико је приговор о „секуритизацији” друштвене дискусије кроз сагледавање свих питања као безбедносних данас основан; можда је истина, као што је Оле Вивер писао, да постоје аспекти друштвеног живота и политике који нису нужно повезани са неким конкретним претњама безбедности на какве смо навикли да мислимо када говоримо о безбедности уопште, попут, рецимо, националне безбедности или тероризма (те врсте безбедности тешко да имају директне везе, рецимо, са регионалном сарадњом у пољопривреди или култури), али у међувремену је појам хумане безбедности у јавној свести толико нарастао у волумену, да се у већини аспеката друштвеног живота налази садржан неки други сегмент хумане безбедности (економска безбедност је свакако један од најраширенијих таквих сегмената).

 

Еволуција меке безбедности у доминантно схватање безбедности

Савремени демократски поредак заснован је великим делом на промењеној структури глобалне безбедности. Интернационализација модерне политике суштински је ослоњена на постепени нестанак бројних конвенционалних, војних претњи безбедности које иду укорак са међународним интеграцијама и све наглашенијом глобалном безбедносном улогом великих међународних организација, попут Уједињених нација и различитих регионалних асоцијација у свим деловима света. Све више, саму идеју војног сукоба две државе око традиционалних питања суверенитета попут територије, права становништва или, у новије време, приступа стратешким ресурсима попут воде, нафте или гаса, замењује идеја међународног одлучивања, посредовања, оптималних решења, или, у случајевима када је већ дошло до сукоба, успостављања или очувања мира. Та слика међународног поретка, иако на први поглед може деловати идилично, никако није хармонична, већ се, у ствари, кроз сложене механизме лобирања и институдионалног одлучивања настављају модели међународне доминације најјачих земаља засновани на војном, економском и дипломатском потенцијалу, само што ти модели сада ретко попримају форму отвореног војног сукоба између држава. Изузетак су, наравно, интервенционистичке војне акције неколицине војно и дипломатски најснажнијих земаља, које происходе из реторике која се позива на унапређивање глобалног мира и дугорочних стратешких интереса читавих региона.

Демократски поредак је стога, делегирајући питање ратовања на виши ниво, као фундаментално питање безбедности грађана, па и конститутивно питање за сам појам националне безбедности, усвојио различите облике меке безбедности. Док се пре свега десетак година о тероризму и организованом криминалу, као претњама мекој безбедности, говорило искључиво као унутрашњим безбедносним проблемима који, истина, захтевају међународну сарадњу, али нису елементи безбедности држава, током протекле деценије, а нарочито после 11. септембра 2001. године, тероризам се у званичној реторици како међународних организација, тако и безбедносних агенција највећих земаља, без икакве дилеме сврстава у једно од основних питања националне безбедности. Са проласком времена, све више је исто случај и са организованим криминалом.

Питање меких претњи безбедности има двојаки значај за савремени демократски поредак. С једне стране, тај значај проистиче из саме чињенице да проблеми меке безбедности представљају претње редовном функционисању савремених демократских друштава, па те претње треба на одговарајући начин решавати, за то планирати ресурсе, обучавати персонал, доносити законе и пратити резултате такве

политике. С друге стране, сама борба против ових специфичних претњи безбедности по себи носи нове и до сада недовољно истражене ризике за традиционално схваћене људске слободе и права које смо навикли да доживљавамо као неотуђиве елементе демократије. Једна специфична област о којој се посебно дискутује у јавности демократских држава је употреба обавештајних метода, од којих су многе замишљење и развијене да би се користиле у војном контексту, против непријатеља који се појављује у лику друге државе, дакле у контексту класичних „тврдих” претњи безбедности. Данас се методе попут сигналног обавештајног рада (популарно названог Sigint — од Signals Intelligence,које су развијене за војне потребе током хладног рата, све више рутински користе у криминалистичком обавештајном раду, који је различит од класичног обавештајног рада у низу сегмената.

Доминантна дефиниција Сигинта је она из ратног приручника америчких маринаца, која гласи: „(Сигинт је) обавештајни материјал до кога се долази коришћењем чињенице да непријатељ употребљава електромагнетни спектар, са циљем да се неопажено прикупе подаци из прве руке у вези са намерама, склоностима, могућностима и ограничењима непријатеља”. Пошто је Сигинт чедо војних конфронтација и класичног обавештајног рада са свим ризицима за оперативце које такав рад доноси, било је природно да је он у великој мери заменио људски фактор у обаваштајном раду, такозвани Хуминт (Humint, од Human Intelligence). Пошто се Сигинт-ом добија велика количина обавештајног материјала, а технологија не пати од људских слабости, попут замора, или потребе да оперативац физички приспе на неко сигурно место на коме би могао предати информације, док материјал прикупљен употребом Сигинта постаје расположив фактички у „реалном времену”, овакве информације су по својој природи привлачне за све обавештајне службе, како у домену класичног, тако и у домену криминалистичког обавештајног рада. Сигинт је- неспорно моћно оружје у рукама државе за борбу против меких претњи безбедности; оно није ништа мање моћно него што је било у рукама војних савеза у време хладног рата, али је оно, истовремено, и једна од највећих претњи традиционалним правима и слободама које сачињавају савремени демократски поредак. Стога се данас значајан законодавни напор посвећује управо условима за потребу Сигинта и његовом ограничавању како се не би, борбом против меких претњи безбедности, угрозила сама политичка основа за коју се та борба и води, то јест како се партиципативна демократска заједница заснована на идеји права не би у целости претворила у такозвану „безбедносну државу”, државу засновану на страху од различитих претњи безбедности. Сигинт, а посебно његова компонта која се данас најчешће користи у криминалистичком обавештајном раду, то јест електронско пресретање комуникација, такође названо и Елинт (Elint, од Electronic Intelligence) предмет је значајних контроверзи, јер се користи све вшпе у стварању логистичких претпоставки за репресивно деловање против неконвенционалних претњи безбедности. Због специфичности ове врсте прикупљања обавештајног материјала, као и због осетљивости информација до којих се често долази електронским путем, пошто ова врста прикупљања информација није селективна и у самом процесу не подлеже критичкој процени, за разлику од материјала који скупљају агенти или пак оперативци, електронско прикупљање обавештајних података је потенцијално врло ризично за демократске слободе и права. Оно уоппште не омогућава заштиту било каквог права на приватност само по себи, и фактички омогућава да се догађаји и комуникације прате у континуитету у дугачким временским периодима на кумулативан начин, тако да се укупна количина информација добијена на тај начин често односи на низ различитих личности, група, организација и делатности, па је откривање привилегованих приватних информација које нису релевантне за конкретну истрагу фактички редовна појава, а не изузетак. Управо због те чињенице, материјали прикупљени Сигинтом, а посебно Елинтом, стављају се на увид по врло рестриктивном моделу, само највишим политичким и војним одлучиоцима.

Сигинт и Елинт као његова данас најпопуларнија форма илуструју специфичну улогу меких претњи безедности и борбе против тих претњи за тековине савремене демократије. Окретање обавештајног напора споља ка унутра, ка сопственој територији, са циљем борбе против терористичке и других неконвенционалних претњи безбедности, с једне стране је заштитило оперативца. С друге стране, оно је изложило демократско друштво, јер је редуковало права грађана и проширило права репресивног апарата. Однос између вишег степена заштите од претњи безбедности и одговарајуће жртве у смислу традиционалних права и слобода је предмет процене која може варирати од једне државе до друге и од једног скупа безбедносних и политичких околности до другог. Стога је то аутентична нова тема која је добила на значају услед трансформације доминантних претњи безбедности из конвенционалшсс у неконвенционалне, и, адекватно томе, услед трансформације обавештајног рада из класичног у криминалистичко-обавештајни рад. Док сама методологија обавештајног рада није наша основна тема на овом месту, сама проблематизација ове врсте деловања против неконвенционалних претњи безбедности је инструментално битна да би се разумео специфичан друштвени значај нове структуре доминантних перцепција безбедности.

 

Разлози за нагласак на тероризму као посебној претњи мекој безбедности

Савремени тероризам је суштински политичан феномен, повезан са могућностима да се, коришћењем специфичних психолошких и институционалних ефеката насиља, постигну политички исходи које иначе не би било могуће постићи коришћењем легитимних стратегија. Примера ради, најкарактеристичнији циљеви етнички мотивисаних терориста, попут баскијске ЕТА или Ирске републиканске армије (ИРА) у Северној Ирској су територијатне аутономије или сецесије које се не могу постићи редовним референдумским, парламентарним или поступком заснованим на законитом међународном посредовању. Постизање уставних промена и остваривање циљева специфичних група, међутим, постаје могуће радикализацијом осећаја угрожености јавности у једном демократском систему. Реч је о чињеници да у демократском поретку власт, закони и целокупан институционални систем, чија је архитектура дефинисана уставом, у великој мери почивају на јавној подршци. Истовремено, јавна подршка зависи од специфичне хијерархије потреба и вредности грађана, па је стога могуће да, када је нека фундаментална потреба, попут потребе за безбедношћу, угрожена, остале вредности доживе померање и јавно мнење почне другачије да реагује на јавну политику. Можда најчешће навођен пример је управо ширење глобалне културе безбедносне државе, коју прате бројна ограничавања и угрожавања традидионалних грађанских права, али коју велики број грађана у демократским земљама прихвата и оправдава, јер сматра да се њоме боље штити фундаментална вредност безбедности. Када би се уверљиво показало да безбедносна држава у ствари не повећава степен безбедности од алтернативних претњи безбедности, у епохи после 11. септембра 2001. године, расположење јавности у демократијама би се поново померило попут клатна ка позицији која не допушта проширене ингеренције репресивног апарата.

Мотивација етничких терориста (али и многих других терористичких групација) почива управо на описаној хијерархији потреба и вредности. Јавност, с једне стране, високо вреднује целовитост територије своје државе и њен суверенитет без обзира на етничке разлике које у њој могу постојати, али је питање како јавност у савременим демократијама реагује на перцепцију директног угрожавања свакодневне безбедности у великим градовима због релативно апстрактне вредности територијалне целовитости, рецимо када је реч о статусу Баскије у Шпанији или Северне Ирске у Великој Британији. Вредности које су ближе свакодневном животу грађана у савременим демократским друштвима имају већу непосредну важност за њих. Стога је политички смисао терористичког напада који није селективан, и одвија се, примера ради, детонацијом борбе у великом градском тржном центру у време када је он пун купаца, управо у притиску на јавност да се вредност политичког циља терориста, са тачке гледишта доминантне заједнице, смањи, те да се уступци на плану стратегије терориста учине прихватљивијим демократској заједници. При томе, значајнаје чињеница да се ради о специфичној первертованој форми ратовања. Као што је некада рат конзервативно одређиван Клаузевицевом фразом „продужетак политике” насилним средствима, тако је данас и тероризам фактички продужетак политике насилним средствима, мада се структурно, па и динамички, битно разликује од конвенционалног ратовања.Групе које прибегавају тероризму често имају сасвим легитиман политички циљ, као што је случај са етничким сепаратистима, и када би се тај циљ остваривао у оквиру уставно дефинисаних институционалних канала он, сам по себи, не би ни по чему био разлог за криминализацију група. Истовремено, међутим, у правилу, реч је о циљевима који се, иако сами по себи често легитимни, обично не могу фактички остварити кроз институционални систем, а разлог за то може бити недостатак довољне политичке подршке, механизми одлучивања који осујећују намере групе, заснива на елементима попут релативне моћи и близине матичне државе за одговарајућу етничку заједницу на територији друге државе (да ли је матична држава суседна држава), територијалне компактности етничке заједнице и објективних културних, институционалних и политичких околности за њене аспирације ка самосталности. Ова грана теорије безбедности у вези са етничким сукобима по себи се стога развија одвојено од модерне теорије неконвенционалне безбедности, а творац поменутог алгоритма ризика на коме је она великим делом израсла је Мајкл Браун (Michael Е. Brown). Посебно је значајан део обухватног алгоритма ризика који се директно односи на унутрашње политичко насиље, и који Браун назива „структурним чиниоцима ризика”, у које спадају: слаба држава, унутрашњи безбедносни проблеми које групе осећају, и етничка географија.

Државе могу бити слабе из бројних разлога, укључујући, у случају транзиционих земаља, на пример, недостатак одговарајуће традиције функционалних институција у новонасталим државним творевинама, уз истовремено разарање институција старих држава. „У другим областима, државе могу бити ослабљене услед унутрашњих проблема попут ендемске корупције, административне некомпетентности и неспособности да унапређују економски развој.”

Други структурни фактор ризика проистиче из првог, и у ствари говори о томе како перцепција слабе државе, изнутра, али и на међународном плану, доводи до доживљаја унутрашње небезбедности.“(...) када су државе слабе, поједине груп-е унутар тих држава осећају потребу да се постарају за сопствену одбрану; оне почињу да брину о томе да ли друге групе за њих представљају безбедносну претњу. Ако је држава о којој се ради веома слаба или ако постоје очекивања да она временом додатно ослаби, иницијативе за групе да се самостално безбедносно организују су утолико веће. Проблем је у чињеници да, предузимајући нешто у циљу заштите сопствених безбедносних интереса, групе често угрожавају безбедност других група.”

Коначно, када је нека група холико изолована, или толико идеолошки, религиозно или на други начин радикализована, да почне да подржава тероризам, терористичке кампање, попут етничких сукоба, такође могу бити у зависности од фактора етничке географије. Примера ради, сукоб Индије и Пакистана око статуса Кашмира илуструје описани случај, јер према сазнањима индијских власти починиоци терористичких аката у Кашмиру, на територији Индије, долазе из суседног Пакистана и имају охрабрење и логистичку подршку управо из суседне, матичне државе, што је иначе снажан фактор ризика за унутрашњу безбедност:Посебан сегмент овог алгоритма ризика чине политички факторинезадовољства или радикализације, од којих су главна четири.

(1) Први и најоппггији фактор је тип и степен фер уређења политичког система(ауторитарни системи теже да временог кумулирају незадовољство код потиснутих група). Легитимитет једног политичког система, како аргументише Браун, може током времена, због промене животних околности, дођи у питање, и ако се систем живо не релегитимише и на излази у сусрет потребама свих конститутивних, значајних и легитимних група, он запада у функционалну кризу легитимитета. “Конфликт (са државом) је посебно вероватан ако држава често примењује репресије и насиље, или ако пролази кроз политичку транзицију.” Држава која је принуђена да редовно примењује репресију и да одговара на оптужбе да њено унутрашње уређење није фер самим тим се налази у домену повећаног ризика од избијања унутрашњег насиља.


(2) Други кључан политички фактор ризика од сукоба са државом лежи Уприроди националне идеологије.Традиционалан је став да државе засноване на националној идеологији пате од већег ризика од унутрашњег сукоба него државе са грађанском идеологијом, али тај став није нужно исправан када је реч о тероризму, јер тероризам, поред етничких, има глобалне социјалнемотиве, на чему је изграђена читава нова теорија тероризма после 11. септембра чији је родоначелних Тед Хондерих.

(3) Трећи политички фактор укључује природу политичке агенде група које могу бити у сукобу са државом или доминантном заједницом. “Било да је групни идентитет заснован на политнчким, идеолонжим, религијским или етничким везама, ризик од унотребе насиља против државе је већи уколико група има амбициозне циљеве, снажан осећај идентитета и склона је конфронтирању као стратегији за остварење тих циљева.” Такве групе често прибегавају тероризму, а када је њихово унутрашње везивно ткиво религијско, као што је случај са џихадистичким терористичким групама, захтеви могу бити сасвим неприхватљиви за доминантне заједнице, попут захтева за увођењем шеријатског права, на који су власти Пакистана морале да пристану на делу своје територије у периоду после 11. септембра 2001, и поред чињенице да је постојао изузетан међународни притисак да изврше офанзиву на Талибане у граничним подручјима са Авганистаном.

(4) Четврти фактор ризика подразумева стратегије елита које воде групе.

Пошто је обично реч о групама чија кохезија почива и на поштовању хијерархије, понашање групе ће у великој мери зависити од конкретне тактике коју усваја лидер. Различите групе у различитим околностима, зависно од постојања и изражености појединих фактора ризика, понашаће се различито, зависно од тога колико су радикални лидери.60 Управо стога се данас репресивна стратегија у развијеним земљама састоји пре свега од удара на најрадикалније лидере како би се у кратком периоду пореметила оперативна активност група, Примера ради, када је 5. августа 2009. године један од најмилитантнијих лидера Талибана, Бајтулах Мехсуд (Baitullah Mehsud), који је у Пакистану био познатији лидер џихадиста него и сам Осама бин Ладен, убијен у ваздушном удару који је извела CIA у пакистанској области Вазиристан, састанак лидера његове груие на коме је требало да се изабере нови командант претворио се у оружани обрачун. На овај начин је очигледно поремећена оперативна координадија и агресивна оријентација групе до избора новог лидера. Неке од акција против појединаца на челу терористичких група су контроверзне, поготово када они нису директно укључени у оперативно извођење терористичких аката, и када се напади на њих планирају у цивилном окружењу, уз могућност других цивилних жртава. Истовремено, чини се да је значај лидера, или „елите” на челу сваке милитантне групе, а поготово када је реч о терористичким групама, препознат као толико велики да су удари на појединце све уобичајенији у савременој тактици борбе против тероризма, пре свега на Блиском Истоку.Аутори попут Хондериха нуде обухватну социолошку анализу начина на који је могуће, признајући легитиман статус бројних политичких и социјалних циљева група које прибегавају тероризму, сагледати тероризам као феномен глобалне маргинализације. Реч је о специфичној перспективи која постаје све утицајнија у савременој литератури, а која политичко насиље види као врсту „реакционе формације”, то јест механизма којим се институционални начини решавања политичких питања систематски девалвирају у маргинализованим заједницама, због недостатка поткрепљења за веру у демократски систем, то јест, како каже Хондерих, због Једноставне неправде” присутне у постојећим институционалним механизмима решавања регионалних криза. О Хондериховој перспективи ће бити детаљније речи У поглављу које се бави савременим политичким и теоријским схватањима мотивације за тероризам, али је оно релевантно и на овом месту, да би се осветлили разлози за доминантан значај тероризма као меке претње безбедности.

Реч је о чињеници да, без обзира на ,једноставну неправду” бројних постојећих механизама за решавање статусних питања појединих група широм света, легитимитет политичких циљева ипак игра значајну улогу у дисциплинарном прихватању појединих облика безбедности или претњи безбедности као основних тема за самосвојна истраживања. Управо због специфичне политичке логике и узрочне правилности избијања етничких сукоба, као што је поменуто нешто раније, ти сукоби су данас све више предмет дисциплинарно самосвојних истраживања, која их изменггају из прихваћених оквира „конвенционалне” и „неконвенционалне” безбедности. Нешто новија, али структурно слична, је и тенденција издвајања тероризма као самосвојног безбедносног феномена, који израста из поља неконвенционалне безбедности, али се, после 11. септембра 2001. године и ратних одговора на терористичке нападе на САД који су се тада одиграли, и тероризам схвата као посебна врста претње безбедности, која више није сасвим „невојна” по својој природи, циљевима, начину извршења и утицају на националну безбедност земаља против чијих система је усмерена. Теоријско издвајање тероризма из прилично флуидне области неконвенционалне безбедности започело је са реториком „рата против терора” коју је иницирао тадашњи председник САД, Џорџ Буш млађи, и која је оправдавала класичну војну агресију на Авганистан која је уследила после ултиматума тада талибанским властима те земље да изруче Осаму бин Ладена и његове сараднике, лидере мреже Ал Каида. Овај ратни одговор САД је методолошки интересантан, јер је њиме започела нова епоха у схватању тероризма на глобалном плану, а о томе је вероватно најутицајније писао Ричард Фолк (Richard Falk) у својој књизи Велики рат npomuв терора (The Great Terror War), која je свега деценију од свог објављивања већ постала нека врста класика у области новог схватања тероризма.

На тероризам као неконвенционалну претњу унутрашњој безбедности реагује се средствима унутардруштвене репресије, то јест полицијским радом, а не војним акцијама против других земаља. Оног тренутка када тероризам прерасте у тако драстичну претњу националној безбедности да се прогласи „ратом” и на њега се одговори класичним ратом, он се као глобални феномен измешта из домена композитног феномена „неконвенционалне безбедности” и постаје посебна претња безбедности која је база за посебно проблемско изучавање. Стога се данас тероризам изучава као специфичан безбедносни феномен који излази из области унутрашње безбедности. Он је предмет формирања међународних војних коалиција, аргумент за свргавање влада у другим земљама, као и за оправдање међународне управе и окупационих мандата у различитим деловима света. Тероризам ј е данас исто толико сегмент вођења спољне и безбедносне политике колико су то класична питања војне доминације или приступа енергетским ресурсима.

Када се посматра са еволуционе тачке гледишта, тероризам је историјски повезан са појмом терора, а терор се у почетку као појам пре свега заснивао на идеји државне репресије против цивилног становништва, о чему је један од привх свакако писао Едмунд Берк (Edmund Burke). Отога је терор историјски помирљив са идејом ратовања, јер је терор над цивилним становништвом у различитим раздобљима био део ратне стратегије да се сломи отпор непријатеља. Примера ради, кампање такозваног „тепих бомбардовања”, то јест неселективног бомбардовања великих градова каква су спровођена у Другом светском рату, и чија жртва је, међу многим градовима, био и Београд, представљале су елементе који би се данас недвосмислено назвале терором против цивилног становништва и квалификовале као ратни злочин. Слично томе, методе ратовања које подразумевају лишавање становништва основних енергетских, хигијенских и биолошких услова за живот, попут пресецања линија снабдевања електричном енергијом, текућом водом, горивом или храном, такође су данас врло раширене у ратној стратегији, и могу се сматрати актима терора као сегмента ратне стратегије, иако више не укључују директно и намерно убијање цивила. Због свега реченог, позиционирање тероризма, као модерне изведенице од појма терор, у контекст рата није сасвим нов. Он се на први поглед чнни новим због тога што је тероризам, током раздобља после Другог светског рата, под утицајем моћних држава које су највише и спроводиле стратегије доминације и застрашивања широких слојева сопственог и цивилног становништва других земаља, редефинисан, па је низом различитих нормативних дефиниција одређен пре свега као активност неформалних група против државе. Тако, рецимо, дефиниција коју је формулисало Министарство одбране САД крајем 20. века одређује тероризам као “незаконитуупотребу насиља, или претњу насиљем, против лица или ствари са циљем да седржава или друштво застраше или приморају да прихвате политичке, религиознеили идеолошке захтеве који им се постављају”.

Дефинисање тероризма као сложеног феномена је изузетно обухватан и захтеван академски посао коме је посвећено много пажње, па је детаљно разматрање актуелних основних методолошких приступа његовом дефинисању предмет посебне анализе у наредном поглављу. На овом месту, међутим, наведена је илустративна дефиниција која само указује на општи феномен повезаности тероризма и са војним безбедносним контекстима и са државном политиком, а не само са активношћу неформалних група против државе, која је нормативна иновација у односу на изворну рецепцију тероризма заснованог на идеји терора. Та чињеница, у ствари та противречност између савремених дефиниција и историјске стварности тероризма, види се и у чињеници да се и данас, иако се тероризам нормативно претежно одређује као насиље које спроводе неформалне групе против друштва као целине и државе, ипак прихвата чињеница да постоји и „државни тероризам”, то јест акти тероризма по опису делатности чији починилац је држава, а не неформална група. И класични, и државни тероризам су историјски сегменти композитног феномена терора о коме је још у 18. веку писао Берк.

 

Специфичности тероризма као посебне претње безбедностн

За разлику од других претњи безбедности, тероризам има бројне особине које га дефинишу и чине другачијим, рецимо ирационалност у смислу недостатка калкулације ризика и користи, организацииона незахтевност и фчлексибилност, специфиччност корена настанка и разбуктавања као и неосетљивост на класични репресивни одговор.

Ирационалност у смислу недостатка калкулације ризика и користи

Тероризам је самосвојна тема за теорију безбедности не само због своје историјске повезаности са државом и ратовањем, што није својствено осталим неконвенционалним претњама безбедности, већ и због извесних специфичности који се тичу самог описа терористичких аката. Пре свега, тероризам је насиље коме недостаје рационална условљеност која карактерише, рецимо, организовани криминал. Терористичке групе често, а када је реч о исламистичким и другим религијски мотивисаним терористичким групама практично увек, делују не обраћајући пажњу на уобичајене калкулације користи, односно жељених ефеката акција, и цене коју за њих могу платити, у смислу хватања, кажњавања, губитка живота. Поменута калкулација представља саму логичку срж свих познатих репресивних начина борбе против девијантног (криминалног у ужем смислу) и политичког насиља, а та логика, која је уграђена у репресивни систем, једноставно уопште не важи за највећи део укупног волумена терористичке активности. Ако се прихвати у теорији популаран став да је типичан терориста данашњег свега нека врста криминализованог визионара који верује да то што чини — чини због неког вишег добра које превазилази његове индивидуалне интересе, па и живот, онда постаје јасно у којој мери је тероризам специфична форма политичког насиља и колико су ограничени ефекти стратегије његове репресивне контроле, што сугерише потребу да се за тероризам гради нова логика контроле.

Организациона незахтевност и флексибилност

Иако терористичке акције могу имати мотиве карактеристичне за рат као сукоб великих интегративних система (рецимо сукоб културних или религијских норми или претензија на глобални утицај једне или друге културе), за разлику од рата њихово извођење је углавном врло флексибилно, не захтева велике ресурсе, могућно је без строге хијерархијске организације група (такозвана „мрежаста организација терористичких ћелија”), као и уз деловање узајамно дискретних, лабаво повезаних и некохезивних ћелија које једна о друтој не знају много, што значи да ако једна од њих буде разбијена, то не мора компромитовати оперативну способност других ћелија. Све су ово организациони моменти деловања савременог исламског тероризма, или „џихадизма” како га називају амерички аналитичари (попут оних окупљених око аналитичке електронске публикације Стратфор (Stratfor) или око конзервативне и изузетно утицајне Херитиџ фондације (The Heritage Foundation).

Мрежаста организација терористичких група може попримити различите облике који су познати и креаторима безбедносне политике европских и земаља југоисточне Европе, па се данас прави уобичајена разлика између три типа организационих мрежа за терористичке групе. Први тип је ланчана мрежа,у којој се комуникација одвија преко чворова мреже и преноси се од једног актера до другог, при чему у сваком тренутку може доћи до кидања и поновног успостављања мреже у повољнијим условима. Други тип је звездаста мрежа,у којој се комуникација са „краковима” мреже одвија преко језгра мреже, док је трећи тип свеканална мрежа,која се састоји из више спојених мрежа које имају различите унутрашње структуре и преклапају се, тако да један део једне мреже, фактички, може, споља гледано нетранспарентно, комуницирати фактички са било којим другим делом друге мреже услед успостављених односа личног поверења. Савремено искуство је показало да терористичке и друге милитантне групе углавном настоје да формирају свеканалнемреже.

Осим проблема са усмерењем репресивног одговора, други проблем са репресијом против тероризма је у чињеници да такве акције обично појачавају увереност починилаца терористичких аката у неопходност њихове „борбе” и у потребу за даљим терористичким кампањама. Можда најбољи пример је дуготрајни рат који се води између израелске државе и палестинских герилаца у Појасу Газе. Израелска држава на самоубилачке нападе, који неселективно убијају израелско становништво, одговара репресијом за коју сматра да је довољно одлучна да обесхрабри Хамас, укључујући бројне врло проблематичне операције које изводи израелска војска против палестинских цивила. Међутим, те акције, попут рушења кућа или отварања артиљеријске ватре на избегличка насеља, само додатно радикализују палестинско становништво, сужавају простор за политички договор, и фактички, у очима починилаца терористичких аката са палестинске стране, „доказују” да тероризам нема легитимну институционалну алтернативу када је реч о њиховом спору са израелском државом. Тероризам је, укратко, специфичан и по томе што не постоји модел репресивне стратегије који би могао да систематски утиче на смањење или „контролу” терористичких акција, као што је то, рецимо случај, са „контролом криминала”, укључујући и организовани криминал као другу данас доминантну претњу неконвенционалној безбедности.

Коначно, примена репресије има и једну међународнополитички контрапродуктивну димензију када је реч о борби против тероризма. Изражена и дуготрајна репресија државе или доминантне заједнице према некој групи која генернше тероризам према тој држави или заједници има тенденцију да временом на међународном плану легитимише циљеве, па и методе којима се служе терористи, те да галванизује међународну подршку за заједницу из које терористичка стратегија потиче, као слабију страну која је у ствари жртва доминације или системске репресије. То је поготово изражена тенденција у случајевима када је репресивни одговор непропорционалан самој терористичкој претњи, када се користи војска, масовне полицијске акције уз систематска сужавања и нарушавања грађанских и људских права неке заједнице. Колико год такве репресивне мере деловале неопходно грађанима заједнице која је угрожена тероризмом, оне, посматране споља, стварају утисак да група која се служи тероризмом, фактички, и нема другог начина да се бори за своја легитимна права или аспирације. Случај Косова је вероватно у Европи најсвежији пример начина на који системска репресија као одговор на хронични тероризам у покрајини (при томе недовољно добро осмишљена и стратешки уобличена репресија) без одговарајуће политике решавања проблема, од терористичке кампање, постепено, нтернационализацијом једног унутрашњег питања, ствара у међународној јавности случај „борбе за слободу” и доводи до одвајања дела теригорије државе. При томе, овај случај је директно илустративан за описану контрапродуктивност репресивног одговора на тероризам, јер је довео до тога да лидери терористичких група са Косова, који су се својевремено налазили на званичним листама терориста и терористичких организација најутицајнијих земаља у међународној заједници, не само буду избрисани са тих листа, него да постану уважени и прихваћени политички саговорници тих земаља у име својих народа, иако је неспорно да су до позиција политичке власти дошли директном употребом класичних терористичких метода, а у случају Косова и организованим криминалом. Стога досадашње искуство са терористичким организацијама сугерише да усвојени модели реаговања по репресивној линији, који су нека врста рефлекса државе на ову врсту недискриминативног насиља, нису ефикасни, те да сами по себи могу бити део укалкулисаног сценарија терористичке стратегије, која рачуна на интернационализацију и на коришћење репресивног одговора за унапређивање сопствених односа са јавношћу.

 

Значај терорнзма са тачке гледишта међународних односа

Савремена пракса међународних односа почива на међународном праву као општем оквиру, али у својој динамичкој димензији она је, по општем уверењу стручне јавности, великим делом одређена извесним консензуално усвојеним стандардимау погледу тога шта је прихватљиво, а шта фактички није прихватљиво у начину на који су савремена друштва устројена. Једна од универзалних претпоставки ове врсте је да суверенитет проистиче из међународних норми и уставних одредби, али да он има и несводиву практичну димензију, наиме да подразумева способност државе да сопствени суверенитет обезбеди употребом неконтроверзних метода. Реч је о прагаматичном принципу који је уграђен и у савремену теорију демократије са тачке гледишта избора и смењивости власти. Како је то илустративно писао Џон Рид (John Read), савремена демократија као стандард подразумева генерално право свих грађана да гласају на изборима, али то право, које је у апстрактном смислу присутно и у друштвима обележеним доминацијом и аутократском праксом, мора бити тако организовано и испољено да реално омогући грађанима да својим учешћем на гласању утичу на постизање политичких промена. Апстрактно право грађанина да учествује на изборима и гласа, уколико су избори тако организовани (изборне јединице манипулативно одређене, примера ради) да његов глас структурно не може донети промену и он то зна, није довољно демократско право да би се политичка заједница сматрала уистину демократском. Рид питање сликовито формулише на следећи начин:

“Политичка партиципација подразумева учешће у доношењу одлука у име заједнице. Али шта се рачуна као ‘учешће’? Да ли неко учествује у доношењу неке одлуке ако само чини неуспешне покушаје да утиче на њу? (...) Претпоставимо да нечија писма послата носиоцима политичких функција нико не чита; (...) нечији покушаји да се ангажује у политичкој дискусији са другим грађанима се равнодушно игноришу. Направимо корак даље: претпоставите да знате унапред да ваша писма нико неће читати, да вас други грађани неће саслушати (...). Да ли сте ви учесник у процесу само зато што покушавате да учествујете? Или да ли учешће. захтева неки степен (колико год мали он био) фактичког утицаја на исход процеса? Укратко: може ли се политичко учешћеодвојити од политичке моћи?”

Демократско право да се утиче на смењивост власти мора бити стварно, реално у свакој ситуацији у којој се испољава, да би апстрактни принцип универзалног гласачког права имао животни смисао. У супротном, уколико се манипулише уставом, изборним законима и структуром изборних јединица, примера ради, обесмишљава се само изборно право и његово пуко постојање и излажење грађана на изборе не чини одговарајућу политичку заједницу битно демократскијом од оне у којој је гласачко право ограничено или не постоји. Реч је о једној суштинској практичној страни демократског друштвеног уређења која није само случајна, нити је само угао гледања на демократију, него је инхерентна самој суштини демократског поретка. Савремена пракса међународних односа у демократском свету је на трагу овог начелног прагматичког аспекта демократије као политичког амбијента друштва. Она подразумева да државе имају извесне нормативне оквире, као и међународноправне стандарде, који им гарантују опстанак, суверенитет и идентитет у дугорочном периоду и у релативно непромењеном облику, али истовремено, и са практичне стране, да су државе, уопштено посматрано, ипак у стању да већину тих стандарда и одрже, и то без употребе неуобичајених или недемократских метода. У најконкретнијем смислу, ова практична димензија суверенитета се обично сагледава кроз способност државе да контролише своју територију, кроз постојање лојалног становништва и кроз друштвени менаџмент на целој који се заснива на поштовању наслеђених и широко прихваћених људских и грађанских права. Држава која, из било ког разлога, у пракси нема сггособност да обезбеди неки од наведених функционалних елемената постаје проблем, и самим тим у прагматичном смислу њен суверенитет постаје, раније или касније, међународно питање, колико год се она томе опирала. Бивша Југославија је била пример овакве праксе међународних односа, јер су њене функционалне тегобе са постепеним одвајањем конститутивних република, а касније и поделе на основу регионалних етничких аспирација, претходиле фактичким променама у третману њеног суверенитета у дипломатској и међународнополитичкој пракси у ширем смислу. Управо тако треба разумевати и догађаје који су водили до сукцесивних одвајања и међународних признања новонасталих држава на територији бивше СФРЈ. Тероризам као безбедносни феномен је у блиској вези са интернационализацијом унутрашњих проблема и са питањем суверенитета држава у савременим међународним односима, јер је он, у савременом безбедносном окружењу, иако један од најризичнијих, свакако и најдиректнији пут ка скретању међународне пажње на неко локално питање и ка његовом претварању у тему за дипломатију. Постојање хроничне терористичке претње на територији неке државе сутерише да нису испуњена бар два од наведена три услова за функционални суверенитет: лојалност становништва и контрола над целокупном територијом без примене неуобичајених мера, попут специјалних полицијских акција. Свака терористичка претња, када потраје, води до увођења појединих елемената ванредног стања, било због повећаног и видљивог присуства репресивних органа у јавности, било због посебних безбедносних протокола или превентивних акција претраживања кућа и насеља, возила и контроле путева; све ове мере стварају стање које није уобичајено, као и утисак повећаног напора који држава улаже да задржи контролу над догађајима на делу своје територије која у суштини измиче редовним контролним механизмима. Стога је тероризам опробани метод да се локални проблем учини међународним, да му се да димензија прекограничне безбедности (посебно када је реч о етничким популацијама које живе на суседним територијама које се простиру у две или више различитих држава), те да се он претвори у међународнополитичко питање par excellencе.

 

Теоријске претпоставке демократских стандарда као елемент интернационализације терористичке кампање

Све до 11. септембра 2001. године, став доминантних актера на међународнополитичкој сцени према тероризму био је изразито изнијансиран: сваки случај тероризма третиран је посебно, у сопственом контексту, обично као манифестација политичке кризе. После септембра 2001. тај став се битно променио постао нетолерантнији према тероризму, нарочито после америчке објаве глобалног „рата против терора”, но нису се промениле извесне претпоставке о демократским стандардима који треба да постоје у свим демократским земљама. Нарушавање тих стандарда, у очима међународне јавности, може оправдавати побуну и за њих се може претпоставити да представљају неку врсту додатне легитимационе основе и за терористичке кампање против државе. Неке од тих претпоставки су релативно нове у демократској теорији. Оне су надградња на традиционалну, доминантно процедуралну рецепцију демократије као политичког система који, низом прописаних процедура које истовремено представљају легитим-ациона поља за вршење различитих врста и нивоа власти, омогућавају испуњавање друштвених функција, те су истовремено те процедуре, попут политичких избора, довољна основа да се, када се оне испоштују, друштво бар уопштено сматра демократичним.

Савремена схватања демократије су више супстантивно оријентисана у односу на ту традиционалну доминантно процедуралну базу, и оне се данас у теорији називају „партиципативним” или „делиберативним” демократијама (у традицији Јиргена Хабермаса — Juergen Habermas) или, институционално посматрано, „полиархичним демократијама” како их је називао Роберт Дал (Robert Dahl). Основа идеје о партиципативној демократији, коју је развио Хабермас подразумева да ефективно демократско друштво, осим процедуралних елемената демократског уређења, попут универзалног гласачког права или равноправности у третману пред законом, (а када је реч о гласачком праву, ту тезу је додатно конкретизовао Џон Рид у свом раније кратко продискутованом раду из 1996. године), оно мора на свакој значајној степеници одвијања демократске процедуре омогућити смислен степен учешћа свим релевантним друштвеним групама. Другим речима, демократско друштво мора бити активно друштво, које доноси и прилагођава прописе и механизме који га спречавају да постане затворено друштво, да окошта у постојећим решењима која се временом затварају за групе које, у том систему и на основу тих решења, временом неминовно постају маргиналне и обесправљене. Џон Елстер (John Еlster), Ејми Гатман (Amy Gutmann) и други аутори који су писали о „делиберативној демократији” градили су на Хабермасовом концепту, па су ефективну демократију одређивали као друштво које, својим институцијама и постојећим механизмима, омогућава сталан и смислен друштвени дијалог о кључним питањима. Далово схватање на неки начин заокружује ову еволуцију појма активне демократије, јер, са институционалне стране посматрано, полиархична демократија подразумева редукционистички схваћену улогу државних установа. Оне, у контексту полиархичне демократије, у основи играју улогу „сводова”, како их у једној од данас најутицајнијих анализа полиархије са тачке гледишта друштвене моћи назива Џон Скот (John Scott) под којима се одвија релативно слободан „дијалог” или „размена” представника различитих друштвених интереса. Тај дијалог, по претпоставци, вођен у толерантној и конструктивној атмосфери једног инклузивног друштва, треба да доведе до одређених закључака, по свом садржају компромиса, који се тада, као прихватљива решења за све учеснике у дебати, од стране државних институција просто формализују у законске прописе, званичну политику, или пак закључке који имају нормативни или позитивноправни значај. Избијање насиља, у контексту овде укратко описане, релативно идеалистички одређене, идеје ефективне и инклузивне, партиципативне и динамички делиберативне демократије, доводи у питање саме наведене квалитете те демократије. Када је реч о фундаменталним неслагањима појединих дисензуалних група у оквиру доминантне заједнице која претендује да буде демократска или себе доживљава као такву, а та неслагања ескалирају до таквог степена узајамног неповерења да доведу до терористичких кампања (које могу бити намерно произведене управо да би се избегли смислени преговори), у међународном окружењу се ствара утисак о томе да држава у којој постоји хронични проблем тероризма није у пуном, ефективном смислу „демократска”. Уколико је реч о држави кoja не располаже материјалним, дипломатским или геостратешким ресурсима (попут моћних савезника међу суперсилама), она се у начелу суочава са сумњом у легитимитет или бар у ефикасност њених унутрашњих демократских организационих механизама, и може бити предмет међународне интервенције: дипломатске, економске, хуманитарне, па чак и војне. Тероризам се, када су задовољени наведени услови (то јест када нема изузетних околности које гарантују да се локална претња не може интернационализовати, што је, рецимо, случај када је реч о терористичким кампањама унутар најмоћнијих земаља које једноставно не допупггају било какву интернационализацију својих унутрашњих питања) поставља као индикатор кризе демократије, самим тим као разлог да се пуни капацитет за функционални суверенитет неке државе стави под сумњу, а потом и да се питање — политичко питање, у начелу — које лежи у корену терористичке кампање, у пуној мери претвори у међународнополитичко питање.

 

Супстантивне претпоставке унутрашњег уређења легитимних чланица међународне заједнице

Профил терористичких организација и типичних починилаца аката тероризма у начелу је супротстављен претпоставкама унутрашњег уређења држава које се сматрају доминантним чланицама међународне заједнице у савременој глобалној демократској политичкој култури. Ако се има у виду чињеница да се данас најистакнутије терористичке кампање воде или у име територијалних аспирација са етничким или религијским предзнаком (или и једним и другим истовремено), или пак као протест против реалног унутрашњег терора, или као стратегија скретања пажње на безнадежну економску, политичку и нституционалну маргинализацију и искључење из глобалних механизама одлучивања, онда се из тих карактеристика актера тероризма види да су околности у коЈИма они делују и циљеви коje настоје да остваре у нескладу са растућом глобализацијом и међузависношћу, као и прогресивним губитком права већине земаља на нека посебна, самосвојна и глобално неинтегрисана „национална” или строго локална питања. Тероризам је насиље против поретка, а његов профил се мења у зависности од тога шта су његови конкретни циљеви и ком специфичном поретку се противи. Истовремено, процес глобализације који се, на плану међународне политике, можда највише огледа у институционалној форми преношења одлучивања на мултилатерални ниво кроз све већу улогу међународних организација, представља, сам по себи, културу којој је инхерентно поштовање за поредак; у ствари, глобализација је и сама нови поредак. Стога је тероризам и структурно питање за савремене међународне односе, а не само безбедносни проблем: он је нека врста антипоретка у култури наглашеног значаја све хармоничнијег и све глобалнијег, готово консензуално прихваћеног поретка као скупа норми које гарантују предвидивост и решивост већине спорова на функционално оправдан и економичан начин. Управо је у таквој хармоничности смисао глобализације и регионалних и глобалних интеграција као њених сегмената, и он се огледа у свим аспектима тих интеграција, од економије и транспорта до калибрације наоружања и оперативне компатибилности војних јединица различитих земаља. Присуство тероризма у неком региону знак је кризе поретка, а самим тим и препрека за неометано одвијање процеса у вези са глобализацијским тенденцијама.

Конкретан пример наведеног феномена је у условима које земље морају испунити да би напредовале у регионалним и међународним интеграцијама. Између осталог, решено питање граница са другим земљама, ефективна контрола терористичких претњи безбедности и делатности организованог криминала, одговарајућа регионална структура и степен децентрализованости државног управљања, представљају услове за прикључење нових земаља Европској унији. Реч је о чињеници да би регионално или шире међународно интегрисање неке земље која има акутни проблем на својој територији, поготово ако је реч о безбедносном проблему, аутоматски преселило тај проблем на територију заједнице којој се земља прикључује, и он би постао проблем заједнице. Јасно је да терористичка кампања представља последњу врсту проблема коју би нека савремена интеграција могла прихватити као „увезени проблем” на својој територији, па је стога само избијање криза са терористичким групама на некој територији специфична дисквалификацијатнх земаља од брзих и ефикасних интеграција. Терористи, наравно, знају за поменуту чињеницу, и — у жељи да привуку пажњу на сопствену политичку агенду — користе могућност да терористичким акцијама доведу до изолације територије на којој делују и да потом ескалирају безбедносно стање до таквог степена да постане неопходна нека врста међународне политичке или војне интервенције. Реч је о механизму деловања локализованих терористичких група које имају „класичне” политичке мотиве, попут етничког осамостаљивања и територијалне сецесије, какве постоје широм Европе и какве су своје последње велике успехе постигле на Косову. Истовремено, савремени џихадизам глобалног досега представља другу, мање локализовану форму терористичких кампања, и његови циљеви нису „политички” у традиционалном смислу, већ религијско-етички, а тек потом, у изведеном смислу, и глобално-политички. Стога је џихадизам специфична врста тероризма која не подлеже могућности регионалне изолације. Иако је данас ншроко прихваћено да је исходиште џихадизма на територијама Пакистана и Авганистана, а после међународне интервенције у Ираку, и на територији Ирака, ове изузетно запаљиве регионе није могуће ефикасно политички изоловати, а и када би били изоловани, напади џихадиста би се одвијали у другим земљама, па и на територији главних актера борбе против џихадизма, што су, уосталом, показали и напади 11. септембра 2001.

 

Домен права је све рестриктивније таксативно одређен

Имајући у виду доминантне динамичке одреднице савремених схватања демократске заједнице, попут оних захваћених у појмовима партиципативне, делиберативне или полиархичне демократије, поставља се кључно питање о стандардима који важе за одговарајуће учешће различитих група које не представљају доминантну (mainstream) заједницу. Суштински проблем демократског поретка у свом грубом облику захваћен је још у Токвиловој примедби да надолазећи талас демократије значи владавину већине, а да они који спадају у мањине (данас би се модерним речником рекло: припадници „дисензуалних мањина” или „дисензуалних група”) неће имати где да се склоне. Де Токвил примећује да у европским краљевинама они који се не слажу са неким краљем могу пребећи у другу краљевину, али када дође „нови поредак” владар ће бити већина и биће компликованије, аргументише Токвил, пронаћи прибежиште од става већине. Концепти делиберативне или партиципативне демократије су савремени одговори на основне проблеме који су формулисани, између осталог, и код Токвила. Међутим, у практичном демократском управљању, они, сами по себи, не дају одговор на питање о томе шта су знаци да је неки демократски систем довољно „инклузиван”. Када је реч о питањима безбедности, доминантни речник у јавној политици савремених демократских друштава је онај који се позива на потребу за „консензусом”, дакле онај који почива на идеји о консензуалној политици, која у основи представља једну изворно демократску, али и инхерентно контроверзну идеју коју је формулисао баш Токвил.

Питање статуса и права на учешће дисензуалних група (а постоје аутори који и групе у чије име наступају терористи сматрају „дисензуалним групама”) постаје поготово изражено у контексту јавних позива на изразито консензуалну политику као одговор на неки изазов јавности, а нарочито када се ради о безбедносном изазову таквог степена важности какав је терористичка претња. Неки савремени европски интелектуалци, попут рецимо Мери Калдор (Магу Kaldor), неке терористичке групе повезују са легитимним активностима грађанског друштва и о томе врло отворено аргументишу у својим предавањима и јавним наступима. Примера ради, у својој утицајној књизи о глобалном грађанском друштву, објављеној 2003. године, Калдорова пише:„Заиста, ‘рат против тероризма’ је понудио и демократским и ауторитарним државама оквир за увођење репресивног законодавства које, између осталог, допушта неограничено држање у притвору особа осумњичених за тероризам. Ова реторика је такође легитимисала бројне 'прљаве ратове' у име борбе против тероризма — агресивне акције Израела на Западној обали и у Гази, рат Русије у Чеченији, кинеску репресију против муслимана који говоре турски, конфликт између Индије и Пакистана, репресију муслимана у Малезији, Узбеникстану и на Филипинима, да се и не спомиње удар на азиланте у Аустралији и у другим земљама.”

Калдорова у закључку преводи тероризам на социјално-идеолошки план, као неку врсту побуне маргинализованог становништва против „глобалног капитализма”, па констатује да су „неке владе и међународне организације (...) позитивније одговориле на антикапиталистички покрет, из уверења да глобална редистрибуција (богатства) може бити важан фактор у решавању проблема ероризма”. Иако неки примери које Калдорова користи нису једнозначни (примера ради, нејасно је о каквој се репресији ради против муслимана у Малезији, која је муслиманска земља), и иако њена употреба феномена тероризма за унапређивање социјалистичке глобалне агенде представља очигледну идеолошку инструментализацију једног безбедносног проблема која није методолошки коректна, основни фон њене аргументације је на истој линији на којој је, рецимо, и изразито утицајна књига Брајана Берија Why Social Justice Matters. Група савремених левичарских теоретичара у које спадају и Бери и Калдорова заговарају решавање проблема политичког насиља, а посебно тероризма, кроз социјалне реформе које би се одвијале на начин редистрибуције друштвеног богатства. У нешто другачијем смеру, оријентисаном више ка анархистичкој критици глобалне доминације државе, усмерени су ставови Ноама Чомског (Noam Chomsky), који је близак овој групи социјално-реформаторски оријентисаних теоретичара, али не дели све битне ставове са њима. Питање права данас се поставља у контексту потреба за наглашено консензуалном безбедносном политиком, утолико пре што и безбедносна политика постаје сегмент у међународној институционалној интеграцији, попут заједничке спољне и безбедносне политике у ЕУ. Безбедност је изразито наглашен аспект интеграција, па у том смислу и безбедносна пракса, протоколи и права која их одређују и/или ограничавају морају бити у све већој мери глобално стандардизовани. Процес стандардизације води таксативном одређивању садржаја права, који се одражава не само на законодавство него и на рад безбедносних институција. Док у неким областима, које нису директно повезане са безбедношћу, савремени јавни дискурс укључује све више нових права, поготово када се ради о различитим маргиналним групама, по низу основа, када је реч о безбедности, листа традиционалних права постаје краћа него раније. Пре свега, ту је реч о постепеном, али одлучном искључењу категоричких права у вези са приватношћу која су била традиционално повезана са либералном демократијом од њених теоријских зачетака. Право на приватност је у уској вези са правом на индивидуалност, које је у корену саме либералне политичке свести. Још је Мил (John Stewart Mill) у свом семиналном есеју „0 индивидуалности као једном од елемената благостања” писао:„(...) индивидуалност (је) исто што и развитак и (...) само неговање индивидуалности ствара или може да створи добро развијена људска бића (...). Јер, шта се више или боље може рећи о неком стању људских односа него да оно приближава људска бића најбољем што она могу постићи? Или, шта се горе може рећи о ономе што спречава добро него да га од таквог циља удаљује? Ипак, нема сумње да ова разматрања нису довољна да увере оне којима уверавање највише треба, па је даље потребно доказивати како су та развијена људска бића од неке користи неразвијенима — објаснити онима који не желе слободу и не би знали како да је користе, да би они могли да буду на неки видљив начин награђени ако допусте другим људима да се без сметњи њоме служе.”

Право на индивидуалност је узрочно условљено правом на приватност, која је, традиционално, у либералним друштвима, била третирана као широк домен индивидуалног живота. У законодавству је то право било заштићено фактичком забраном употребе информација које упућују на нечији лични живот и начин на који се он одвија, без посебних овлашћења која проистичу из конкретних потреба државе. Такав је случај, рецимо, традиционално био са прибављањем података о нечијем банковном рачуну, са постављањем видео или прислушних уређаја на нечије радно место, приватно возило, или место живљења, као и са пресретањем писама, а данас пре свега електронских комуникација. Описана права су се могла ограничити или укинути судским налогом или, у неким земљама, налогом тужиоца, у ситуацијама када је постојала сумња да појединац чини неко кривично дело или дело против националне безбедности.

После „безбедносне револуције” која се догодила непосредно по нападима 11. септембра 2001. године, законска решења која регулишу питања приватности и права у вези са приватношћу су доследно постајала све рестриктивнија, па је, примера ради, почела и реформа обавештајног апарата у САД која се заснивала на обновљеном интересовању за чувену одлуку Врховног суда из 1967. године, према којој се уставне гарантије приватности односе само на оне информације за које грађанин може разумно очекивати да остану непознате другима. Према екстензивном тумачењу ове одлуке, свака информација коју грађанин, вољно или невољно, „изнесе у јавни саобраћај” може се сматрати легитимним обавештајним материјалом без заштите приватности. Када се ова пресуда, која до реформе безбедносних служби у периоду после 11. септембра 2001. није екстензивно интерпретирана, тако интерпретира, добије се резултат да је све што је предмет ,јавног саобраћаја”, попут, рецимо разговора телефоном на улици, разговора у јавном простору, или пак комуникације преко интернета, незаштићено и да се може користити против појединца. На основу овакве интерпретације омогућено је значајно сужавање таксативних одређења грађанских права у домену приватности када је реч о безбедносној политици борбе против тероризма, и тај феномен временом, уз глобализацију феномена тероризма, постаје и глобална карактеристика антитерористичке политике у великом броју земаља.

 

Различита лица моћи

Дистрибуција моћи у наведеном Ридовом смислу фактичке могућности за све релевантне друштвене групе и појединце да утичу на исходе демократских процеса је вероватно најолштији елемент функционалног демократског уређења у форми у којој се оно данас третира као феномен „снажне државе”. Другим речима, што је демократска моћ у наведеном смислу равномерније и праведније распоређена, биће, бар теоријски посматрано, мање вероватно да евентуално насиље буде резултат легитимних политичких аспирација, а тиме и мање вероватно да такво насиље буде интернационализовано у политичком смислу. Са тачке гледишта међународне перцепције неког политичког система и проблема који у њему постоје, у начелу, у првом плану j€ дистрибуција моћи у контексту политичких институција тог система. Тако, рецимо, Бенџамин Барбер (Benjamin Barber) пише да „либерална демократија чини владе одговорнима, али не чини људе и жене моћлима”, те је стога политичко учешће „неутралисано” када је одвојено од моћи. Други аутори пишу о политичком учешћу као „манифестацији моћи”.

Истовремено, међутим, савремена либерална демократска друштва израсла су из традиције схватања друштвених слобода као тековина историјске борбе против деспотске државе. Та традиција је иста она на коју се позива Едмунд Берк када каже да је изворно значење речи терор повезано са деспотским односом државе према својим поданицима, а на којој данас. теоретичари попут Ричарда Фалка граде аргументацију о развоју политичке и безбедносне реторике после 11. септембра 2001. Кратка историја те врсте колективне свести у либералним демократијама можда је најбоље сажета код Рида, на следећи начин: „(...) први, масивни талас партиципације (у процесу изградње либералне демократије) је још увек усмерен против заједничког непријатеља (деспотске државе), која располаже моћи коју грађани с правом желе да елиминишу. Чланови ове (либерализаторске) коалиције немају нужно никакву дугу узајамну везу осим заједничке борбе против тог свог непријатеља. Када је једном напријатељ одстрањен (или је његова моћ знатно смањена), нужно избијају конфликти између чланова револуционарне коалиције. Ови конфликти се не могу — или се бар не могу легитимно — решавати на исти начин као конфликт са заједничким непријатељем: елиминисањем моћи противника. Сада се мора научити како да се супротставимо моћи супротстављене групе и у исто време да очувамо моћ те групе — не сме се више имати за циљ да се потпуно елиминише сваки политички конфликт.” Реч је о кључној карактеристици функционалне демократије са тачке гледишта расподеле моћи: демократске тековине се могу очувати само тако што ће се очувати и противници и они који имају аспирације на промену система. Ако се у демократском систему појави хронично политичко насиље, то је знак да са расподелом моћи нешто није у реду.

Начин на који савремена политичка теорија сагледава политичко насиље је као симптом фундаменталних проблема у уређењу демократске политичке заједнице, и то је разлог због кога се починиоци терористичких аката у различитим регионима, па и у истом региону али у различитим периодима, недоследно називају терористима, потом борцима за слободу, па револуционарима, па студентима реформаторима, па на крају џинадистима. Сви ови називи, примера ради, примењивани су у званичном политичком дискурсу САД према Талибанима у Авганистану од времена совјетске окупације те земље до периода после 11. септембра 2001. године. Очигледно је да постоји проблем у описаном теоријском схватању политичког насиља када је реч о тероризму. Радикализована терористичка агенда може бити таква да је један демократски институционални систем не може апсорбовати. Она се може остваривати од самог почетка без давања шансе политичком дијалогу, или се политички дијалог може користити само као нужан увод у насиље, при чему се не покушава искрено да се тим дијалогом дође до решења. Сви ови моменти били су присутни у бројним политички мотивисаним терористичким кампањама повезаним са етничким покретима у Европи, укључујући и косовски случај. Истовремено, међутим, данас се све више поставља питање о томе да ли је одговор на све специфичности тероризма заиста садржан у „игри нулте суме” која је формулисана фразама о „рату против терора” и у принципу да „са терористима нема преговора”. Специфичности тероризма као неконвенционалне претње безбедности која је добила посебан статус у теорији и безбедносној политици, с једне стране, у вези су са дубинским структурним особинама политичке партиципације у демократским друштвима (иако тероризам постоји и у недемократским друштвима, наравно). С друге стране, тероризам поседује сопствену унутрашњу динамику и расподелу моћи која зависи од структурних позиција група у име којих се воде терористичке кампање, али исто тако зависе и од аутономних унутрашњих вредности и конфликтних потенцијала самих 'група. Управо због описаних комплексних димензија тероризма као специфичне безбедносне претње његов теоријски третман и политика борбе против тероризма, почев од самог дефинисања тероризма, преко класификације његових облика, до мотивационих и стратешких питања у вези са деловањем терористичких група и савременом политиком борбе против њих, предмет су засебног теоријског и практично-методолошког корпуса изучавања.

 

 

 
Autorske analize
aleksandar_fatic.jpg

MORALNI DNEVNI RED

Sedeći u vozu u Jorkširu, reagovanje na političku nedoslednost donekle deluje kao eho prošlih vremena, kada se doslednost vrednovala, i pre nego . . .
dsc02406.jpg

THE ANALYSIS OF A SANCTIONED KILLING: OSAMA’S TERRORIST LEGACY

The May 2011 assassination of Osama bin-Laden in Pakistan, by an American Seals team acting from helicopter platforms launched from neighbouring Afgha . . .
dsc02406.jpg

WHY ETHICS EMERGES IN TRANSFORMING INTELLIGENCE

Intelligence services in Serbia are undergoing a profound soul-searching process in all of their facets, both as traditional military intelligence ( . . .
dsc02406.jpg

RIDOV METOD POLICIJSKOG ISLEĐIVANjA

Danas najrašireniji priručnik o policijskom isleđivanju je priručnik autora Freda Inabaua (Fred Inbau), Džona Rida (John Reid) i ostalih, tako . . .
dsc02406.jpg

POLITIKA I BEZOBZIRNOST

U jednom svom uticajnom eseju, savremeni američki filozof Tomas Nejgel je pisao o tome da bavljenje javnim poslovima menja neke etičke principe ko . . .
zajednicke.jpg

ANTIKORUPCIJSKA „O-RUK” POLITIKA

Nedavno je na jednom antikorupcijskom skupu u Srbiji pokrenuta inicijativa za donošenje „Zakona o organizovanju i integritetu profesije”, što . . .
aleksandar_fatic.jpg

VREME ENERGETSKE BEZBEDNOSTI

Dobrim delom zaboravoljeni srpski filozof Božidar Kovačević pisao je da «istorija daje stvarima proporcionalni značaj». Drugim rečima, protok . . .
aleksandar_fatic.jpg

KAZNAMA I NADZOROM DO JOŠ GORE SITUACIJE U SAOBRAĆAJU

Na putevima Srbije gine sve više ljudi. To pogoršanje stanja, koje se ne ogleda nužno i samo u brojkama o nezgodama, koje policija tako voli da p . . .
aleksandar_fatic.jpg

POTREBNO JE UVESTI ETIČKO SAVETOVANJE U JAVNU SLUŽBU SRBIJE

  Procena uticaja globalne ekonomske krize u geopolitičkom kontekstu upućuje na zaključak da se bliži kraju u zemljama koje su centralno pozic . . .
dsc02406.jpg

„POLICIJSKO” STVARALAŠTVO U NAUCI

Ranije ove godine, najveća američka istraživačka agencija, Istraživački savet za društvene nauke, raspisala je konkurs za finansiranje istraž . . .
dsc02406.jpg

ANTIKORUPCIJSKA STRATEGIJA: PROTIV MORALNOG RELATIVIZMA?

  U toku je izrаdа nove antikorupcijske strаtegije Srbije, kojom bi trebаlo dа se zаmeni dosаdаšnjа, veomа opštа i, u velikoj meri, n . . .
Vesti
img_2.jpg

Seminar o etičkim standardima u kriminalističko - obaveštajnom radu

Centar za bezbednosne studije u saradnji sa Švedskom agencijom za međunarodni razvoj (Sida) organizovao je seminar o etičkim standardima u oblasti obaveštajnog rada u sektoru bezbednosti. Seminar . . . Opširnije...

Conference "Social Dimensions of Soft Insecurity"

The Centre for Security Studies, in cooperation with the Swedish Government, organised a two-day international conference “Social Dimensions of Soft Insecurity” on 22–23 October in Belgrade. . . . Opširnije...

KONFERENCIJA "SOCIJALNE DIMENZIJE MEKE NEBEZBEDNOSTI"

Centar za bezbednosne studije organizoao je 22. i 23. oktobra 2010. godine u Beogradu konferenciju „Socijalne dimenzije meke nebezbednosti”, u okviru realizacije višegodišnjeg projek . . . Opširnije...
cetvrti-ciklus-obuke-jelena_pantelic.jpg

Četvrti ciklus specijalističke obuke

  Centar za bezbednosne studije, uz podršku Švedske agencije za međunarodni razvoj (Sida), uspešno je okončao četvrti ciklus specijalističke obuke „Savremena metodologija suzbijanja organ . . . Opširnije...

Started the fifth round of the anti-organised crime course

On 22 September 2009, Centre for Security Studies started the fifth round of the anti-organised crime course within the Project Sava (Consolidated Anti-Organised Crime Initiative) in cooperation with . . . Opširnije...
cetvrti-ciklus-aoc-obuke-boza_banovic.jpg

Fourth round of the anti-organised crime course

On 10 March 2009 Centre for Security Studies has started the fourth round of the anti-organised crime course within the Project Sava (Consolidated Anti-Organised Crime Initiative) in cooperation with . . . Opširnije...