Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

NASILJE U SRBIJI ESKALIRA I REPRESIVNI ZAKONI NISU ODGOVOR NA NJEGA

5. februar 2010.

Srpske ulice odavno nisu onako bezbedne kako je većina građana navikla da ih doživljava. Brutalno ubistvo francuskog navijača Brisa Tatona prošle godine, šokiravši javnost, suočilo je državu sa činjenicom da je Srbija danas prilično nebezbedna zemlja, u kojoj, osim organizovanog kriminala o kome se stalno govori, postoji sve više nasilnog uličnog kriminala. Napad na Velimira Ilića, predsednika jedne srpske političke stranke, u centru Beograda tokom okupljanja njegove stranke, dodatni je znak da nešto sa stanjem svesti među građanima sasvim sigurno nije u redu i da socijalna politika ne čini dovoljno da stvari dovede u normalan kolosek.

U kriminologiji je poznata činjenica da ulično nasilje stoji u bliskoj vezi sa socijalnom situacijom i raspoloženjem stanovništva, to jest da ono ne izbija „tek tako” i da nije rezultat „nekolicine nasilnih pojedinaca”, nego da je strukturna posledica problema u organizaciji društva. Kada se posmatra period od poslednjih nekoliko godina, u kome je ulično nasilje prilično eskaliralo na srpskim ulicama, može se zaključiti da je socijalna politika došla u progresivno sve veću krizu. Pokušaji da država na nasilje odgovori represivnim zakonima, povećavanjem zaprećenih kazni za nasilna krivična dela i snimljenim policijskim akcijama hapšenja kriminalaca nisu doveli do rezultata, jer se tim merama ne dodiruju uzroci nasilničkog ponašanja. Nasilnik ne čini nasilna krivična dela zato što je izračunao da neće biti uhvaćen, ili zato što smatra da je zaprećena kazna blaga: većina nasilnika tako postupa zbog duboko ukornjenog osećaja gneva i frustracije prema stvarnosti u kojoj živi, a motivisani su, kako se to često kaže u literaturi, „iracionalno”: za njih u trenutku činjenja nasilnog krivičnog dela nije uopšte relevantno kakva je kazna predviđena i koliko je verovatno da će biti uhvaćeni.

Upravo zbog toga što nasilnici na ulici nisu „racionalni akteri”, njihovo ponašanje se može tretirati kao socijalni barometar stanja u narodu. Revolt zbog sve teže ekonomske situacije, pritisak države kroz poreze i represivne zakone, manipulativan javni prostor u kome se ne objavljuje istina, nego laž, predstavljaju faktore razrastanja gneva koji svoj povremeni izraz dobijaju u napadima na strance, u novije vreme političare. Reč je o starom i dobro poznatom fenomenu narastanja unutrašnjih društvenih tenzija, koji treba tumačiti kao znak nezadovoljstva i bolesti društva, i koji treba rešavati na jedini mogući način, a to je nuđenjem što većeg broja alternativa građanima, a ne represijom, pretnjama, kaznama i pritiskom. Jer, ne treba zaboraviti da svaka akcija dovodi do ekvivalentne reakcije, da svaki pritisak dovodi do otpora. Reč je o osnovnom zakonu fizike. Stoga sadašnju praksu represivnog refleksnog reagovanja na nasilje treba ozbiljno i dubinski preispitati i što pre obustaviti, inače će nasilje na ulicama nastaviti da eskalira do nekih novih i još težih oblika, kao što je iskustvo u drugim zemljama i u drugim periodima već pokazalo.