Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

PSIHOLOGIJA „PERPETUELNOG” RATA

9. mart 2010.

Vreme je da se u Srbiji postavi pitanje o kulturnim aspektima pretnji bezbednosti, uključujući javni govor koji podstiče nasilje i netrpeljivost. Poslednjih nekoliko godina bili smo svedoci uspostavljanja postepene, ali čelične, dominacije netrpeljivosti u javnoj sferi, počev od iznošenja nedokumentovanih optužbi, do ciničnih, a često i direktnih, moralnih osuda sa takozvanog visokog moralizatorskog terena. Kao što to često biva, takav visoki moralizatorski teren obično, sasvim samoinicijativno, zauzimaju oni kojima takav teren sasvim ne priliči, ali je od te činjenice važnije da govor osuda i arogancije direktno podstiče netrpeljivost i nasilje od ulice do radnog mesta i do svakodnevnih odnosa među ljudima.


Govor netrpeljivosti započet je posle izgubljenih ratova na području bivše Jugoslavije onom čuvenom epohom u kojoj su ljudi deljeni na „izdajnike” i „patriote”, pri čemu su, u najvećem broju slučajeva, oni koji su ratove izgubili i ljude unesrećili sebe u načelu nazivali „patriotama”, a oni koji su se ratovima protivili i, u jednom manjem delu, oni koji su se naslađivali nacionalnom tragedijom (a takvih je zaista bilo vrlo malo), označavani su kao „izdajnici”. Tako su patriote pravile belaj, a izdajnici su bili krivi jer u belaju nisu hteli da učestvuju (opet sa izuzetkom onog zaista malog broja zluradih posmatrača nacionalnog sunovrata).

Nakon ove epohe (uslovno „nakon”, jer ona još traje u jednom broju političkih glava u Srbiji), govor netrpeljivosti je nastavljen javnim obračunima za navodne ekonomske i finansijske transakcije mimo javnog interesa — reč je o modelu obračuna koji se tradicionalno na ovim prostorima koristi kada postoji namera da se neko uništi, i u najvećem broju slučajeva meta tih kampanja su potpuno nevini ljudi. Potom se jezik netrpeljivosti manifestovao podelom na „one koji znaju” i „neznalice” i „laike”. Tu poslednju vrstu militantnog javnog govora imali smo prilike da čujemo od jedne grupe duhovnih lica tokom poslednjih nedelja. Jasno je, naravno, da ovakav jezik retko upotrebljavaju mudri, obrazovani i iskusni ljudi, i da se svojim „znanjem” a tuđim „neznanjem” obično bave oni koji su napabirčili nešto malo informacija i iskustva, pa su, pre nego što je to znanje postalo zaista intelektualno bogatstvo, požurili da sebe izdvoje a druge žigošu kao „neznalice”. Posledice ovog govora su ogorčenje, uvreda javnosti, i, u celini, stvaranje specifične društvene konfuzije koju je Emil Dirkem tako epohalno označio kao „anomiju” društvenih normi.

Opisano stanje javnog govora danas se karakteriše kao atmosfera „novih ratova”, za razliku od „starih ratova” koji su se vodili oružjem. „Novi ratovi” su ratovi sa neformalnim grupama, sa onima koji predstavljaju društvenu manjinu, sa onima koji su žrtve sistematskog ugrožavanja prava, a u najširem smislu, sa svima onima koji se ne slažu sa nekim dominantnim mišljenjem, ili čak sa mišljenjem koje nije dominantno, ali njegovi nosioci smatraju da su oni dominantni ili da njihovo mišljenje automatski treba da bude dominantno u društvu. Ova psihologija „novih ratova”, o kojima govore savremeni britanski i američki društveni teoretičari, direktno podstiče fenomene kao što su kriza javne bezbednosti, nasilje u svakodnevnim ljudskim odnosima, od uličnog kriminala do domaćeg nasilja, ali i danas u javnosti popularne „nove” pretnje bezbednosti, poput terorizma.

Kao što je nekada RTS državnog režima do 2000. godine igrao ulogu ratnohuškačke, nacional-šovinističke i, u suštini, nasilničke mašinerije proizvodnje primitivnog agresivnog nagona prema pripadnicima drugih nacija, tako danas javni govor deluje kao generator mržnje i netrpeljivosti i prema pripadnicima svog naroda, ako se samo usude da drugačije misle. Stoga je sasvim logično da se na ulici potežu noževi, bokseri i pištolji, da se deca u školi obračunavaju oružjem, i da mladi ljudi, kada se razočaraju u ljubavi, „pucaju u sebe i svoju voljenu”, podrazumevajući da „mlad čovek” ima pri sebi i oružje, za slučaj da se ljubavno razočara ili da naiđe na nekog neistomišljenika. Odgovornost za vesti koje pune novinske stupce, a koje se velikim delom sastoje iz tragedija nastalih usled nasilja, leži na društvenim antielitama, koje govore o „izdajnicima”, „neznalicama” i „kriminalcima” svaki put kada žele da govore o neistomišljenicima.

Stanje bezbednosti u jednoj političkoj i, u širem smislu, društvenoj zajednici zasnovano je na kulturnim pretpostavkama. Kriza bezbednosti, shodno tome, proističe iz kulturnih deficita. Stoga je danas pitanje „verbalnog delikta” aktuelizovano ne kroz uvredu lika i dela maršala, nego kroz otvoreno podsticanje i uticaj na formiranje javnog duha uzajamnih obračuna.