Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

NE KRIVIMO AMERIKU

LIČNI STAV - Solidarnost kao istorijska sudbina

Autor: Aleksandar Fatić

„Kada u svetu ne bi bilo oproštaja, svet bi bio jedno čudovišno mesto“, napisao je i kod nas uticajni ruski filozof Nikolaj Loski.

Sa sasvim druge strane Evrope, i sa druge strane filozofije, veliki moderni „racionalista“ koga je Nikolaj Berđajev optužio da je osnivač „policijske filozofije“, zbog njegove logičke strogosti i analitičnosti - Imanuel Kant, možda je prvi opisao moral kao reciprocitet. Njegova čuvena maksima, u jednoj od više svojih formulacija, glasi otprilike ovako: Postupaj onako da (razumno) možeš želeti da način tvog postupanja bude prihvaćen od svih. Drugim rečima, postupaj tako da možeš želeti da svi drugi tako postupaju, uključujući i njihove postupke prema tebi.

Iako su Loski i Kant otprilike onoliko teorijski daleko koliko je mentalitetski Rusija daleko od Nemačke, njihovi stavovi po pitanju moralnog delovanja vrlo su slični. Oni se mogu svesti na jedan princip koji je posebno značajan za Srbe u ovo vreme, a to je princip koji glasi: praštaj! Praštajući (a to podrazumeva da ima za šta da se prašta, to jest da je nečija krivica prema nama realna) osiguravamo da naš život nije čudovišna drama, mračno poprište u kome je čovek čoveku vuk, kako to za istoriju kaza Tomas Hobs. Istovremeno, praštajući postupamo tako da možemo razumno želeti da i svi drugi praštaju, pa da praštaju i nama. Jednostavno, praštajući, mi popravljamo kvalitet života, svoj i svih oko nas.

Jedan veliki princip za Srbiju, usečen istorijskom čežnjom na srpski grb, glasi: „Samo sloga Srbina spasava“. Danas bismo rekli da srpsko društvo može opstati i napredovati samo uz uzajamnu solidarnost svojih članova. Te solidarnosti kroz istoriju, osim u retkim trenucima zajedničke ugroženosti od neprijatelja, većma nije bilo, i to je sudbinska strana srpske podeljenosti koja je prepoznata u srpskom grbu. A šta je solidarnost ako nije jednostavna, a tako teška stvar - praštanje?

Obični ljudi često jasnije vide promene u društvenoj klimi nego najistaknutiji ljudi na odgovornim pozicijama. Tako i sada, običan narod oseća da su se stvari preobratile u čudovišan tok, ne samo na planu ekonomske krize, opštih društvenih odnosa, agresivnosti, prenaseljenosti velikih gradova, nemanja prostora, nemanja vazduha, napasti od sve gorih i sve smrtonosnijih bolesti - nego i u duhovnom životu. Umesto praštanja, imamo pozive na gonjenje; umesto milosti, imamo mržnju; umesto pokrivanja „golotinje oca svojega“ ili greha brata svojega, koje je jevanđelski zakon, imamo njeno razotkrivanje, uz pozive na obračun i kažnjavanje. Ako nije to, šta bi onda bio siguran znak da svet postaje jedno „čudovišno mesto“?

Sve ljudske zajednice koje su opstale i utvrdile se kroz istoriju imale su refleks pribijanja jedne uz druge u teškim vremenima; refleks uzajamne podrške i stvaranja uslova za opstanak onog drugog. Jedan naš veliki episkop to je formulisao kao dilemu „da li jak slabog podržava, il’ ga lomi dok ga ne salomi?“. One zajednice u kojima je jak slabog podržavao postale su današnja Velika Britanija, današnja Francuska, današnja Nemačka, današnja Italija. One zemlje u kojima je jak slabog lomio dok ga ne salomi, zadržale su u istorijskom sećanju razloge za svoju istorijsku sudbinu, od kojih je jedan i čežnjivi zapis o slozi na srpskom grbu.

U teškim vremenima, kada je narod patio a država bila pod pritiskom, veliki evropski narodi su bili nošeni sentimentom: „ali svi smo mi Francuzi“; „ali svi smo mi Italijani“, „ali svi smo mi Britanci“. U teškim vremenima za Srbiju, u Srbiji su se čuli otrovni povici: „izdajnici!“, „nepatriote!“, „kvislinzi!“, kao i onaj čuveni odgovor na pitanje o tome šta sa „izdajnicima“, koji glasi: „zna se!“, a koji se i danas, nekako zlokobno, povremeno čuje u javnosti. Za Francuze, Britance, ili Italijane, sentiment koji je brujao u njihovim grudima bio je „svi smo mi Francuzi...“; za druge narode, u koje spadamo jednim delom i mi, taj sentiment bio je brutalno, kratko i ljubavlju suho - „zna se“.

I „znalo se“, zaista. Svaka agresivna i nesolidarna kampanja srpske države završavala se porazima: od devedesete godine prošlog veka stradali su ljudi, izgubljene su teritorije u koje smo se kleli, izgubljene su uspomene, prijateljstva, dostojanstvo, pa je logično da smo, na tom putu, izgubili i sebe.

Arhimandrit Justin Popović u svom Pravoslavlju kao filozofiji života napisao je paragraf koji niko ne citira, a koji kaže da je ratovati za teritoriju najveći greh, jer se time potire život i uništava duhovna teritorija zasnovana na savesti. To je paragraf koji bi prepisali i Francuzi, i Nemci, i Italijani. To je jedan od paragrafa zbog kojih je veliki britanski logičar Bertrand Rasl za arhimandrita Justina rekao da je „jedan od najumnijih živih ljudi“, ali to nije paragraf koji se kod nas citira, jer je, po svojoj toplini i širini, suprotan oporoj, oštroj, brutalnoj maksimi - „zna se“.

Pokušajmo da podržavamo, a ne rušimo. Pokušajmo da hvalimo drugog pripadnika sopstvene zajednice pre, više i iznad svega, a da ga kritikujemo samo kad baš moramo, a i tada stidljivo, poverljivo i sa naklonošću.

Pokušajmo da za sopstvene promašaje i zlobu ne krivimo „Ameriku“ i „velike svetske sile“, ministre i knezove, viđene i moćne, nego, umesto da guramo prst u ono što je možda loše, što je rana i što boli, da podržavamo ono što je zdravo i što je osnova za ponos. U toj jednostavnoj činjenici, koja je po svojoj unutrašnjoj prirodi asketska, jer počiva na samoograničavanju i poštovanju drugog, leži tajna uspešnih, solidarnih zajednica.

Pokušajmo da budemo onaj srpski narod koji je, želeći da odbrani svoga vladara, Đurađa Brankovića, za teškoće koje je trpeo pod njegovom vlašću, za istoriju, u pesmi okrivio njegovu ženu, tuđinku, nazvavši je „prokletom Jerinom“, sve da bi opravdao Đurđa.

Jednostavan zadatak, a tako težak za srpsko društvo. I čim se to pokuša, vidi se zašto je naša sudbina stalno na ivici provalije u kojoj se prostire Loskijev „čudovišni svet“, i zašto su nam i danas, kao i pre, za naše probleme krivi „Amerika“, „Evropa“ - i naši bližnji, samo zato što su u nekoj poziciji koju sami priželjkujemo, sebe radi, a ne drugih radi.

Preuzeto sa: http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/ne_krivimo_ameriku.46.html?news_id=185449