Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

SPUSTITI LOPTU SA KOSOVOM

23. mart 2010.

Sadašnja spoljnopolitička pozicija Srbije u odnosu na problem Kosova, za koju u Evropi i Severnoj Americi postoji jasna želja da se u celosti razreši tokom 2010. godine, u velikoj meri je, iskreno govoreći, proizvod načina na koji su vođeni pregovori o Kosovu i jedne isforsirane retorike tokom proteklih pet godina. Žrtve te retorike su i kosovski Srbi, i građani Srbije, i Vlada Srbije, pa čak, ako se govori potpuno detaljno, i srpska crkva, koja je ušla u podele i uzajamne obračune upravo zbog nasleđa pretvrde državne politike na Kosovu.

Osnovni problem sa istorijskim „odbranama Kosova” leži u činjenici da ta odbrana (a ovo nije prvi, a možda ni poslednji put da Srbija „gubi” Kosovo u istoriji) mora proizlaziti iz lične spremnosti onoga koji njome rukovodi na podnošenje lične žrtve. Ako pođemo od pretpostavke da je Kosovo „sveta srpska zemlja”, što je teza koju je dosledno zastupala srpska vlastela 1389. godine, kada je Kosovo prvi put „izgubljeno”, onda moramo biti spremni na kolektivno samoubistvo političke elite naroda, što je tadašnja politička elita i uradila. Na Kosovu je 1389.  godine izginuo krem srpskog društva. Sa realpolitičke tačke gledišta, taj postupak kneza Lazara bio je, danas bismo rekli, jedno „suboptimalno rešenje”, jer je bitka izgubljena, biološki potencijal naroda narušen, a zemlja okupirana. Sa duhovne tačke gledišta, Lazar je postao svetitelj i mučenik. Njegova politička, ali i lična perspektiva sadržana je u programskom načelu o tome kako je zemaljsko „za malena carstvo”, a duhovno je večno.

U vreme kada je započela diplomatska „borba za Kosovo”, sredinom ove decenije na izmaku, niko od pripadnika političke elite, uključujući i političku desnicu u Srbiji, nije bio ni blizu spremnosti na ličnu žrtvu. Korišćena je retorika i ikonografija iz 1389, ali nije bilo ljudi iz 1389. godine. Zato je ta retorika bila suštinski demagoška. Isto tako je demagoška mračna retorika koja ljude označava kao „izdajnike”, dok se istovremeno ne preduzima ništa da se ličnom žrtvom odbrani Kosovo. Tako je stvoren jedan nenormalan društveni ambijent u kome, s jedne strane, postoji potpuno zanemarivanje stanja na terenu, u kome Srbija nema baš nikakav suverenitet na Kosovu, a s druge strane se održava nekakva retorika „odbrane”, koja polazi od sasvim drugih istorijskih okolnosti, pa i sasvim drugih vrednosti koje je srpska politička elita prihvatala u četrnaestom, i koje prihvata u dvadeset prvom veku.

Ako smo zaista patriote, onda moramo pokazati elementarno uvažavanje za život i ličnost drugih sunarodnika, uključujući i one koju su na vlasti. U duhu te vrste patriotizma, valja primetiti da je nasleđena iščašena retorika, po nekoj vrsti automatizma, dovela Borisa Tadića blizu toga da bude žrtva u odmeravanju snaga oko Kosova. Neposredno posle njegove odluke da ne ode u Brdo kod Kranja na sastanak zemalja Zapadnog Balkana, slovenački premijer Borut Pahor dao je jednu vrlo indikativnu izjavu za sve oni koji pažljivo analiziraju međunarodne interakcije. Pahor je rekao da „uspeh skupa ne može zavisiti od jednog čoveka”. Ta izjava je vrlo značajna. On nije rekao „od jedne zemlje”, „od jedne politike”, ili, čak, „od jedne stranke”, nego „od jednog čoveka”. To je ista ona retorika kojom je, sa tačke gledišta međunarodne zajednice, svojevremeno Vojislav Koštunica proteran iz domena „pristojnih sagovornika” za evropske zvaničnike. Onog trenutka kada postanete „jedan čovek” koji je problem, to je znak vašeg postepenog isključenja iz diplomatske „igre” oko nekog bitnog pitanja i traženja alternativa.

Tadić, realno posmatrano, nije kriv za celu ovako nastalu situaciju, i njegovo označavanje kao „jednog čoveka” samo je još jedna manifestacija snage evropske retorike koja je u stanju, učtivim diplomatskim dogovorom, pa čak i prećutnim slaganjem, da potpuno delegitimiše sagovornika. Njegova pozicija danas je nezavidna, i ona je rezultat ne njegovih grešaka ili neke njegove tvrdokornosti, nego prosto strukture situacije koja je stvorena opisanim nenormalnim odnosom između želja i stvarnosti u vezi sa Kosovom.

Sa tačke gledišta političke opozicije, ništa nije jednostavnije nego posmatrati kako ovaj proces dobija na zamahu. Takav pristup bi, međutim, bio neetičan i nekorektan. Patriotizam se pokazuje u tome da se javnim mnenjem pomaže da se nalaze optimalni ishodi, a ne da se stalno održavaju obračuni i čeka nečiji pad. U opisanom smislu, Srbija tek treba da postane jedno suštinski i dubinski patriotsko društvo.

Ako se stanje koje je iznuđeno u odnosu na sastanak u Kranju (Tadić tu nije imao nikakvog realnog izbora) pretvori u trajnu praksu, to jest u običaj da Srbija ne učestvuje na skupovima na kojima se pojavljuje Priština pod svojom nezavisnom zastavom, to će značiti isključenje Srbije iz procesa odlučivanja o svim regionalnim pitanjima i slabljenje njene pozicije u regionu. Istovremeno, nije moguće preko noći promeniti stav i odjednom početi učestvovati na takvim skupovima. Rešenje je u kompromisu, ali taj kompromis treba da podrže širi krugovi stručne javnosti, kako bi srpski politički korpus postao dovoljno solidaran da više ne dozvoli da se ljudi obeležavaju kao „jedan čovek” koji je problem, te da se njihovim uklanjanjem faktički eliminišu i ključna pitanja.

Postoje samo jedno kompromisno rešenje u sadržinskom smislu, i samo jedno takvo rešenje u proceduranom smislu. Sadržinsko rešenje je neminovno, i sastoji se u podeli Kosova, a proceduralno rešenje podrazumeva shvatanje da rešenje kosovskog pitanja nije ni u Beogradu, ni u Prištini, ni u Moskvi, ni u Briselu, nego — u Vašingtonu. Bez državne sekretarke Hilari Klinton nema tog rešenja, a da bi se moglo doći do neke vrste faznog puta ka podeli Kosova, potrebno je efikasno organizovati razgovore između predstavnika Beograda, Prištine i američke administracije.

Kada su započeli pregovori o Kosovu, u Beogradu je održan prvi sastanak pregovaračkog tima, na kome je jedan od tadašnjih kopredsedavajućih, Vuk Drašković, na samom početku sastanka, tražio da se u salu unese mapa Kosova na kojoj je obeleženo gde je Srbija prisutna, gde još ima Srba, i kakvi su odnosi stanovništva i „snaga” na terenu. Taj predlog glatko je odbijen, i to ne od strane Tadića. Od tog trenutka nadalje, krenulo se pogrešnim putem u pregovorima, i taj put je, po svojoj unutrašnjoj nužnosti, doveo do diplomatskog poraza i proglašenja nezavisnosti Kosova. Isti taj put i danas ječi svojim ehom u srpskom etru, i onemogućava politiku koja je zasnovana na onome što je realno moguće.

Politika je oduvek bila veština mogućeg. Istovremeno, ona je uvek bila refleksija ljudi koji je sprovode. Danas u Srbiji više nema političara koji su spremni da se presele iz Beograda na Kosovo. Danas u Prištini faktički više nema Srba. Kosovo danas ima više stanovnika nego pre rata 1999. godine, jer je doseljen veliki broj Albanaca koji su u međuvremenu dobili legalan status na Kosovu. Osim neke velike globalne diplomatske kataklizme, koja bi radikalno promenila odnose snaga, ne postoji realističan način da Srbija uopšte nekom svojom inicijativom „povrati” Kosovo, bar ne u narednih nekoliko decenija. Sve što je ostalo Srbiji na Kosovu su ljudi, Srbi, kojih ima tamo gde ih ima, i kojima treba pomoći da taj deo teritorije gde žive (p)ostane Srbija.

Taj politički cilj treba uključiti i konstruktivne razgovore o „normalizaciji odnosa” i „uspostavljanju regionalne saradnje», koje SAD i Evropa nude kao „kišobran” za rešavanje statusa Kosova. Umesto da se polazi od teze da „nema normalizacije odnosa sa Prištinom”, treba promeniti retoriku i zalagati se „za” normalizaciju uz postavljanje pitanja o statusu dela teritorije Kosova koji je naseljen Srbima. Mnoge novonastale državne tvorevine su dobijale međunarodne atribute nezavisnosti bez jasno utvrđenih granica. I dan-danas postoje granični sporovi između brojnih zemalja, uključujući i jedan akutan, između Slovenije, kao članice EU, i Hrvatske, kao prvog kandidata za EU iz redova zemalja Zapadnog Balkana. Mogućno je dati pogonsko gorivo razgovorima ne odbacujući pitanje rešenja „statusa” unapred, ali osporavajući pitanje granica. Time bi se ponudio i „štap” i „šargarepa” Prištini, ali i elegantno rešenje Vašingtonu, koji bi racionalnim kompromisom mogao da stavi tačku na jedno od najproblematičnijih pitanja u Evropi danas.

Predloženo rešenje ne može se ostvariti brzo. Ono bi svakako podrazumevalo produžene razgovore i faktičko „zamrzavanje” statusa Kosova na nekoliko godina, čime bi Srbija dobila dodatni manevarski prostor, dok bi istovremeno izbegla potrebu da se konfrontira sa SAD i Evropom u vezi sa učestvovanjem na regionalnim skupovima zajedno za Prištinom. Najvažniji kratkoročni rezultat bio bi izbegavanje ulaženja u „igru nulte sume” sa SAD i Evropom. Srbija je trenutno u toj igri, sa evidentnim rezultatima.

Sa kosovskim Albancima se mora razgovarati, a to se najproduktivnije može činiti u Vašingtonu. Srbija još uvek ima nekoliko „žetona” sa kojima može da igra ovu diplomatsku igru, ali je vreme da ih upotrebi, jer će u suprotnom ulog na igračkom stolu toliko porasti da ona neće moći da prati igru i te žetone će izgubiti po automatizmu, ili inerciji.

Potrebno je da u ovom poslu budemo nacionalno solidarni, a to znači da branimo jedni druge. Ako nastavimo da se označavamo kao „patriote” i „izdajnici” izgubićemo ne samo Kosovo, nego još mnogo toga. A to nije krivica „jednog čoveka”, nego svih učesnika u javnom životu.