Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

Evropska integracija kroz reformu istraživanja

8. april 2010.


Đelićeva ideja da se dubinskom reformom jednog zaparloženog dela srpskog društva, što je realno srpska nauka, faktički otvori novi front evropeizacije Srbije najbolje je što se moglo politički učiniti u ovom trenutku u smislu probijanja kosovske blokade na evropskom putu Srbije.

Uz prepreke koje Srbiji stoje na putu daljih evropskih integracija u sui generis političkoj sferi, reforma srpske nauke i obrazovanja, u sinergiji ministarstava za nauku i za prosvetu, ostala je kao najpouzdanija poluga kojom Srbija mora pokušavati da se predstavi kao sastavni deo kulturnog i intelektualnog prostora Evrope. Upravo u navedenom smislu treba sagledavati reformu naučnog i obrazovnog sektora koja započinje sa primenom novog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti, i sa izmenama zakonske regulative o visokom školstvu koje je najavio ministar prosvete.

Srbija se i danas, kao i pre nekoliko godina, u vreme pregovora o Kosovu, suočava sa jednim faktički teško rešivim problemom u svojim daljim evropskim integracijama, a to je činjenica da bez rešenja statusa Kosova ne može biti priključenja Evropskoj uniji, a to rešenje za sada nije na pomolu imajući u vidu maksimalističke stavove lidera kosovskih Albanaca, koji smatraju da je jedini način za uspostavljanje dijaloga Beograda i Prištine potpuno priznavanje nezavisnosti Kosova i razgovor „dve ravnopravne države”. Pošto svako u Evropi zna da Srbija i Kosovo ne samo da nisu dve ravnopravne države, nego je Kosovo još uvek jedna paradržavna tvorevina koja nema odgovarajući međunarodni legitimitet, to pitanje se mora, faktički, zamrznuti do nekog budućeg vremena, kada će u Prištini stasati jedna nova, napredna i razvijena intelektualna elita, koja će biti u stanju da iskorači iz klanovskih stereotipa i zabluda i razgovara o kompromisnim rešenjima sa Beogradom. Imajući tu činjenicu u vidu, posao koji stoji pred članovima Vlade zaduženim za evropske integracije je izuzetno težak. Njihov manevarski prostor je vanredno uzak, očekivanja naroda su veoma visoka, a nasleđeni problemi sa Kosovom, koji se protežu nekoliko decenija unazad, faktički nerešivi u kratkom periodu.

Inovativna ideja, koja je u nekom trenutku delovala ekscentrično, da se pronađu načini približavanja Evropskoj uniji koji nisu sui generis politički, a koji omogućavaju da se pokažu konkretni rezultati, pokazuje se kao vizionarski potez potpredsednika Vlade Božidara Đelića. Đelićeva ideja da se dubinskom reformom jednog zaparloženog dela srpskog društva, što je realno srpska nauka, faktički otvori novi front evropeizacije Srbije najbolje je što se moglo politički učiniti u ovom trenutku u smislu probijanja kosovske blokade na evropskom putu Srbije.

Jedini način da se od jednog sektora koji je tradicionalno teret, umesto pogonskog agregata srpskog društva, napravi propulzivan i dinamičan mehanizam za učestvovanje u globalnoj intelektualnoj razmeni je da se taj sektor izloži bespoštednoj internacionalizaciji. Putem internacionalizacije iskristalisao bi se kvalitet, a unutrašnji koruptivni, nepotistički i kronistički mehanizmi kultivisani decenijama bi bili smanjeni.

Za početak, srpska nauka mora da počne da funkcioniše na stranim jezicima. Nedavno mi je jedan prijatelj lekar pričao kako je bio na prijemu u srpskoj ambasadi u Parizu, te da je bio prijatno iznenađen kako je ministar Đelić, takođe prisutan, govorio na francuskom kao na maternjem jeziku stranim novinarima i zvanicama. Nije normalno da u zemlji čiji ministar nauke govori evropske jezike navodno „vrhunski” naučnici sa najvišim zvanjima ne mogu da sastave ni jednu rečenicu ni na jednom evropskom jeziku. Prvi kriterijum, faktički Okamov brijač, u srpskoj nauci, treba da bude sposobnost da se funkcioniše na stranim jezicima. Bez toga nema internacionalizacije, nema objavljivanja u inostranstvu, nema međunarodne saradnje. Trenutno stanje u srpskoj nauci u ovom pogledu je katastrofalno i mora se radikalno menjati. Način bodovanja naučnih radova mora se promeniti od strane ministra lično tako da sve što je urađeno na svetskim jezicima ima nesamerljivo veću vrednost od onoga što je urađeno na srpskom. Pogotovo društvena nauka, u suštini, nema šta da traži na srpskom jeziku. Svi najveći autori sa srpskog područja, najuspešniji naučnici Srbi, pisali su na stranim jezicima, a značajna je činjenica i da su to uglavnom činili u izgnanstvu gde su pobegli zbog mediokriteta koji su već decenijama dominirali domaćom naukom.

Jedini srpski sistematski mislilac, Branislav Petronijević, dakle jedini filozof sa Balkana koji je pisao na način metodološki sličan Hegelu, i koji bi mogao stati rame uz rame sa plejadom predstavnika više sukcesivnih germanskih škola sistematskog mišljenja, pisao je na nemačkom. Podsetimo se da je i Sveti Sava, autor tek nedavno prevedenog Nomokanona, pisao na grčkom. Nomokanon je preveo dr Miodrag Petrović tek 2004. godine, iako se Bogoslovski fakultet u Beogradu već dugo diči terminom „svetosavlje” za srpsku recepciju pravoslavlja. To „svetosavlje” je bilo samo reč bez tekstova Svetog Save na srpskom, i sama ta činjenica ilustruje apsurde našeg intelektualnog i duhovnog života i njegovog javnog doživljaja. Jedan broj savremenih srpskih autora u domenu društvenih i humanističkih nauka objavljuje tekstove na engleskom, ali najveći broj njih živi i radi na anglo-keltskom području. Faktički niko od aktuelnih „društvenjaka” u Srbiji nema veći opus na nekom stranom jeziku, što je poražavajuća činjenica za našu društvenu nauku. Zakonski uslovi za zapošljavanje u nauci i za dodelu naučnih zvanja podrazumevaju dobro poznavanje stranih jezika. Ti uslovi su godinama ignorisani i potrebno je da se kroz nove procese institucionalne verifikacije znanja postojanje funkcionalnog stranog jezika pouzdano utvrdi.

Drugi bitan korak je hitan povratak jednog broja naših doktoranata i mladih nastavnika iz sveta, i njihovo postavljanje na rukovodeće mesta u nauci. Samo neko ko je došao iz svetskih centara, posle „drila” u metodologiji rada i posle sticanja naučnog vaspitanja, a ne samo obrazovanja, u ozbiljnim i istinski naukom zaokupljenim sredinama, može promeniti učmali duh samoupravljanja koji je tokom poslednjih nekoliko godina srpsku nauku doveo do dna na evropskom kontinentu.

Treći korak je neuporedivo izraženija direktna funkcija nadzora nad kvalitetom naučnog rada kroz proces internacionalizacije od strane samog ministarstva. Bez formiranja velikih naučnih kolektiva, bez osnivanja nacionalnog instituta društvenih nauka bez odlaganja, neće biti sprovedene u delo nikakve pozitivne promene nagoveštene rešenjima u izmenama zakona o nauci.

Đelićeva reforma nauke otvara novi horizont borbe za evropsku integraciju Srbije; to je vizionarski potez koji će neminovno uskoro prepoznati i ostatak političke elite i naglasak na „blokiranim” sui generis političkim pitanjima zameniti upravo insistiranjem na evropeizaciji nauke i intelektualnog života u Srbiji. Međutim, jedan čovek, koliko god vizije imao, ne može sam izneti ovaj veliki i istorijski projekt za Srbiju, koji tako malo posmatrača prepoznaje kao ono što on zaista jeste. Potrebno je mobilisati podršku za ovaj projekt i za ovu ideju od svih koji dobro misle Srbiji, kao pitanje patriotizma koje ne zaostaje za političkim pričama i zalaganjima vezanim za Kosovo. Potrebno je da svi koji to umeju, a njih nema mnogo u Srbiji, učestvuju u radnim telima i direktno pomognu ministru da napravi istorijski preokret u srpskoj nauci.