Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

VAŽNO DELOVANJE I PROTIV KORUPCIJE U NAUCI


20. april 2010.


Akcija države protiv organizovanog kriminala i korupcije treba da se sprovodi u svim segmentima, uključujući i intelektualne aktivnosti, a posebno resor nauke. Najavljene reforme nauke zahtevaju da se pri postavljanju članova upravnih odbora i različitih radnih tela u nauci vodi računa pre svega o integritetu i o međunarodnoj verifikaciji rada, kako bi se izbeglo da se stvaraju klikaške strukture koje, umesto da se bore protiv korupcije, taj problem pogoršavaju i dalje šire.

Poput nekih drugih oblasti, kao što je medicina, i nauka ima pretenziju da bude autonomna i da „sama sebe kontroliše”, na osnovu pretpostavke o manje ili više ezoteričnom znanju kojim njeni poslenici raspolažu, pa su stoga, eto, oni nekako, jedinstveno kvalifikovani da ocenjuju nauku samu. To je kobna zabluda koja je jednim delom bila sankcionisana prethodnim Zakonom o naučnoistraživačkoj delatnosti. Pošto je srpska nauka, kao i srpsko društvo u celini, zahvaćena velikom korupcijom, njoj je, kao i drugim aktivnostima, potreban nezavisan, spoljašnji nadzor.

Korupcija u nauci, naravno, nije finansijska, ili bar nije direktno finansijska, ali ona je u dugoročnom smislu pogubnija za srpsko društvo nego finansijska korupcija. Nepotizam i klijentelizam koji lako zahvataju nauku omogućavaju da se uzajamno naučno verifikuju rezultati koji često uopšte ne zadovoljavaju kriterijume da se smatraju bilo kakvom naukom, a kamoli vrhunskom naukom. Kao rezultat toga, dobija se kobna spirala negativne selekcije. Tako danas imamo naučne kolektive u kojima uopšte nema nikakve međunarodne verifikacije, i koji sistematski proizvode nove članove koji se uklapaju u mentalitet aktivne i solidarne borbe protiv kvaliteta i protiv napretka.

Sve najave promena u nauci biće jalove ako se prilikom formiranja upravnih odbora naučnih ustanova u njih ne uključe povratnici iz inostranstva ili bar većinski naučnici i stručnjaci koji nisu naučnici, ali koji imaju jasnu međunarodnu verifikaciju. To je još važnije kada je reč o komisijama za izbore u naučna zvanja i o različitim resornim i radnim odborima koji vrednuju naučne rezultate. Sastav tih odbora se direktno odražava na njihove odluke i na ukupan status i kvalitet nauke u Srbiji.

Konkretni koraci

Pre svega, kako bi se sprečila inflacija naučnih zvanja bez odgovarajuće verifikacije, potrebno je odmah formirati komisije za dodelu naučnih zvanja u kojima će osnovni kriterijum za svaku oblast biti međunarodna produkcija i izloženost, broj objavljenih radova u inostranstvu i dužina bavljenja specifičnim temama i oblastima o kojima su naučnik ili naučnica pisali na stranim jezicima. Na ovaj način se jednostavno može osigurati da bar velika većina takve komisije bude relevantna sa tačke gledišta savremene nauke i da bar donekle vodi računa o odlukama koje se donose.

Potom je potrebno da se radna tela, poput onih za bodovanje časopisa i za procenu projekata, popune naučnicima i naučnicama koje imaju najveće iskustvo u međunarodnom rukovođenju projektima. Idealno, to bi trebalo da budu naši ljudi koji već rade u inostranstvu. Ne bi trebalo zahtevati da članovi ovih radnih tela budu svi zaposleni u Srbiji. Nema ničeg lošeg, naprotiv, vrlo je korisno da ljudi koji rade u razvijenim zemljama učestvuju u ovim telima, jer bi se time dobila i međunarodna verifikacija odluka radnih tela.

Na kraju, potrebno je što pre formirati nacionalne institute velikog brojčanog sastava, a tek potom formirati njihove organe.

Na opisani način, stvorio bi se, faktički preko noći, ambijent koji liči na ambijent verifikacije naučnog rada u razvijenom svetu, i prostor za nepotizam i kronizam bi se suzio. Time bi se izbeglo da se na normativnom nivou pravi razlikovanje između, na primer, onih koji su se školovali na državnim i onih koji su se školovali na privatnim univerzitetima u Srbiji, jer bi svi bili predmet odlučivanja koje bi, u konačnoj instanci, počivalo na onima koji funkcionišu u realnom akademskom svetu, a to znači u evropskom ili širem globalnom kontekstu.

Zaključak

Korupcija se ne može suzbijati represijom, jer ona nije pravni fenomen. Korupcija je socijalni fenomen, a socijalni svet naučnika je izuzetno podložan mehanizmima klijentelizma i kronizma koji definišu najveći deo ukupnog volumena korupcije. Stoga se protiv korupcije u nauci treba boriti odgovarajućom regulativom, jer se ona ogleda ne u finansijskim transakcijama, nego u transakcijama statusa i naučnog proizvoda koje ne počivaju na znanju nego na zloupotrebama poznanstava ili uzajamnih uklapanja interesa. Rezultat takve korupcije je trajno urušavanje srpskog društva: naučnik koji to nije, a ostvaruje uticaj zahvaljujući poznanstvima ili uzajamnom podržavanju boraca protiv realnog kvaliteta proizvodi višestruke negativne efekte, jer i sam kasnije dovodi nove takve naučnike, koji na kraju preplave sistem do mere u kojoj više nema spasa institucijama, pa ni sistemu kao celini.

Bez internacionalizacije, nije moguće sprovoditi nikakvu reformu nauke, a nedavno usvojeni zakon koji reguliše oblast nauke neće promeniti stanje ukoliko se ne bude odlučno i efikasno primenjivao uzimajući u obzir prevashodnu činjenicu da ljudi određuju kvalitet naučne politike, i da će se ozbiljnost u najavljenim promenama ogledati pre svega u načinu na koji se budu popunjavala tela Ministarstva nauke.