Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

ISTANBULSKI TRILATERALNI SAMIT JE PROBOJ OPTIMIZMA ZA BALKAN

26. april 2010.

Susret Borisa Tadića, Abdulaha Gula i Harisa Silajdžića, predsednika Srbije, Turske i člana predsedništva Bosne i Hercegovine, 24. aprila u Istanbulu predstavlja korak ka ozbiljnoj stabilizaciji Bosne i Hercegovine i regiona, uz smanjivanje iracionalnih tenzija koje su ovu zemlju, usled preteranih izjava lidera dva entiteta, doveli na ivicu raspada.

Budućnost Republike Srpske najbolje je projektovana u okviru Bosne i Hercegovine i svako prekrajanje granica Bosne dovelo bi do nesagledivih posledica za ceo Balkan. Istovremeno, svaka politička retorika o nekakvoj „centralizaciji” Bosne i Hercegovine, čiji je glavni akter bio upravo Haris Silajdžić, može samo dovesti do novog rata u Bosni i do ponavljanja tragedija čije nesrećne godišnjice stalno obeležavamo. Bilo je potrebno da Srbija, u sopstvenom nacionalnom interesu i u nacionalnom interesu Srba u Bosni, podrži integritet Bosne i Hercegovine i doprinese, kao potpisnica Dejtonskog okvirnog mirovnog sporazuma, smirivanju tenzija u Bosni. U suprotnom, međunarodna zajednica bi vrlo efikasno održala međunarodnu konferenciju o Bosni, promenila Dejton i ozbiljno degradirala interese Srba u Bosni, kako bi sprečila eventualni referendum o otcepljenju i raspad bosanskohercegovačke države. Stoga je Tadićev potez racionalan i dugoročno u interesu Republike Srpske koja, u sadašnjim ustavnim okvirima BiH, prosperira i predstavlja razvijeniji i institucionalno stabilniji entitet u zajedničkoj državi.

Postoji, naravno, još jedna dimenzija sastanka, koja je jednako važna. Ovaj potez je prvi konstruktivan korak Beograda još od početka pregovora o Kosovu, kojim je Beograd dobio Tursku za saveznika u odnosu na rešavanje modaliteta saradnje sa kosovskim Albancima. Ukoliko Turska i Bosna i Hercegovina, pre svega Bosansko-hercegovačka federacija, zauzmu stav da Kosovo treba da učestvuje na predstojećem EU skupu u Sarajevu 2. juna, i na drugim regionalnim skupovima, pod imenom koje je prihvatljivo za Srbiju i ne implicira nezavisnost, to će biti veliki praktični doprinos rešavanju kosovskog pitanja. Na ovaj način bi se ostvarilo faktičko „zamrzavanje” statusa Kosova, koje bi se pojavljivalo pod drugim imenom, i otvorio bi se put za razgovore o kompromisnom rešenju sa kosovskim Albancima. Njihova odluka o nezavisnosti verovatno se više ne može poništiti i vratiti na nivo pregovora o statusu, ali se još uvek može ozbiljno razgovarati o granicama i teritoriji, što je tema koja do sada uopšte nije stavljena na dnevni red. Uz podršku muslimanskih zemalja, pre svega Turske kao bitnog regionalnog aktera, ova strategija bi se ostvarivala uz manji otpor Prištine.

Potrebno je da se oko ove inicijative formira konsenzus vlasti i opozicije, jer je reč o doprinosu regionalnoj bezbednosti i stabilnosti i o relativnom jačanju srpske pozicije u odnosu na Prištinu kada je reč o teškom pitanju uspostavljanja neke vrste uzajamnih odnosa. Reč je o jedinstvenoj prilici da se formira stav uzajamne podrške i da se ostvaruje tolerantna atmosfera koja će dati zamah novoj diplomatskoj kampanji, ovoga puta ne protiv Prištine, nego zajednički sa Prištinom, da se pronađe modalitet prevazilaženja neprijateljstva uz optimalno zadovoljenje obe strane.

Srbija se Kosova ne može odreći, jer Kosovo je deo arhetipa srpskog identiteta. Istovremeno, Kosovo je i deo kolektivnog identiteta kosovskih Albanaca, koji tamo većinski žive. Stoga Kosovo pripada i Srbiji i Srbima, i kosovskim Albancima, i to je činjenica od koje se mora poći u traženju časnog i kompromisnog uzajamno optimalno prihvatljivog rešenja, uz posebne mehanizme i status koji bi morali biti primenjeni na srpske manastire i na zemlju koja ih okružuje. Srpski manastiri bi morali dobiti status kakav Sveta gora ima u Grčkoj, nakon rešavanja teritorijalnog i graničnog pitanja koje bi zamenilo sadašnju „igru nulte sume” koja je bila fokusirana na statusno pitanje Kosova. U tom smislu, podrška Turske i Bosne i Hercegovine bila bi od velikog značaja.