Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

DAČIĆ DA BUDE PIONIR U ZAŠTITI ŽENA I ŽRTAVA NASILJA

17. avgust 2010.

Pravo građanina da nosi oružje zaštićeno je u SAD kao ustavno pravo u kome se ogleda primarno ljudsko pravo na ličnu bezbednost. Imajući u vidu pravo građanina da se sam brani u slučaju napada, kao i činjenicu da policija nigde u svetu uglavnom nije u stanju da zaštiti žrtve nasilja sve dok krivično delo ne bude izvršeno, potrebno je da se današnje krajnje restriktivno i savremenim uslovima neprimereno zakonodavstvo o zabrani nošenja oružja bitno revidira i u Srbiji.

U određivanju granica prava na nošenje oružja i na samoodbranu mora se voditi računa o dva ravnopravna faktora: bezbednost potencijalnih žrtava nasilja, koje mogu biti i žene i muškarci, ali su u Srbiji to uglavnom bespomoćne žene, i bezbednost društva od upotrebe oružja za napad na druge. U različitim saveznim državama SAD ravnoteža ta dva faktora je regulisana na različite načine, ali je zajednički princip taj da je zabranjeno posedovanje i nošenje takozvanog ofanzivnog oružja, dok je dozvoljeno posedovanje i nošenje takozvanog oružja za samoodbranu. Pod „ofanzivnim oružjem” se podrazumeva automatsko vatreno oružje i oružje sa dugim cevima (oružje tipa puške), u nekim saveznim državama i kratka cev (pištolj) i nož, dok se defanzivnim oružjem smatraju različiti sprejevi za samoodbranu i palice policijskog tipa. Danas se proizvode posebne rasklopive palice malih dimenzija za žene, koje one mogu da nose u torbici i, uz minimum obuke, efikasno da upotrebe da odbrane svoj život ili fizički integritet ukoliko budu napadnute.

U Srbiji je svako ovo oružje zabranjeno, pa se stvorila situacija na ulici u kojoj su oni građani koji se drže zakona potencijalne žrtve, a ogroman broj onih koji nose vatreno oružje su potencijalni nasilnici. Policija, naravno, nije u stanju da kontroliše posedovanje i nošenje oružja ukoliko ga nosi veliki broj građana, jer bi se takve operacije svele na masovne racije, što bi ugrozilo elementarni osećaj bezbednosti i demokratske kulture društva. Stoga se srpsko društvo, u domenu javne bezbednosti, vrti u još jednom začaranom krugu, koji je nepotreban i lako rešiv.

Sadašnji ministar policije je pokazao sposobnost da iskorači iz klišea u političkoj sferi, i možda postoji neki prostor za nadu da bi mogao iskoračiti iz sličnih klišea i kada je reč o osavremenjivanju regulative koja se odnosi na nošenje odbrambenog oružja. Treba dopustiti da svaki građanin poseduje i nosi samoodbrambeno oružje, ukoliko smatra za potrebno, s tim da se jasno specifikuje da takvo oružje uključuje palice i sprejeve. Policija treba da organizuje samoodbrambene kurseve za žene, kao što to čini u Americi. U redovima policije postoji dovoljno instruktora borilačkih veština, a mnogi policajci se aktivno bave borilačkim sportovima, tako da bi organizacija ovakve obuke postigla više ciljeva. Pre svega, ona bi bila ekonomična, jer bi se za umerene honorare stimulisali ljudi da drugima pomognu u oblastima koje inače predstavljaju njihov hobi. Još važnije od toga, podigao bi se nivo opšte bezbednosti, i suzio bi se jaz koji postoji između građana i policije. U tom kontekstu, policija koja bi inicirala pravo potencijalnih žrtava da nose defanzivno oružje ograničenog tipa bila bi prihvaćena u populaciji žena i građana koji su zabrinuti za svoju i bezbednost svojih porodica, a kojih je velika većina, na jedan sasvim novi i kvalitetan način.

Ministar je svakako svestan poznate statističke činjenice o legalizaciji: svaka zabrana nošenja oružja povećava jaz između počinioca i žrtve, jer tipičan počinilac nasilnog krivičnog dela uopšte ne obraća pažnju na zabrane, dok je onaj koji zabrane poštuje upravo obični građanin koji je najčešće žrtva nasilja. Stoga zabrana oružja uopšte ništa ne doprinosi bezbednosti žrtava — naprotiv. U tome je smisao zakona SAD koji dopušta nošenje defanzivnog oružja.

Pored toga, kriminalci koji se bave pljačkama i drugim ozbiljnim krivičnim delima nikada ne koriste defanzivno oružje, već gotovo isključivo vatreno oružje ili oružje sa oštricom. Niko ne pljačka banku i ne otima vozilo upotrebljavajući palicu ili sprej, nego pištolj ili u najmanju ruku nož. Stoga bi legalizacija defanzivnog oružja samo doprinela bezbednosti, a ne bi uopšte uticala na postojeću stopu kriminaliteta. Naravno, svaka vrsta oružja bila bi zabranjena u situacijama u kojima je svuda zabranjena: prilikom utakmica, javnih okupljanja, i u sličnim prilikama.

U Srbiji treba preuzeti regulativu iz SAD koje se suočavaju sa sličnim stepenom uličnog nasilja kao Srbija. Građanin kome je uskraćeno pravo da sebe zaštiti potencijalna je žrtva, a situacija sa enormnim nasiljem nad ženama u Srbiji to samo pokazuje, i preti da postane epidemijska pojava koja će pokvariti imidž Srbije u Evropi.