Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

Teška odluka o NATO

Danas, 20. mart 2011.


Ruski ambasador u Srbiji Vladimir Konuzin najavio je da će predstojeća poseta ruskog premijera Vladimira Putina Beogradu, ovog meseca, imati prevashodno ekonomski naglasak. Svaki takav naglasak u ovom međunarodnopolitičkom trenutku i postojećoj geostrateškoj konstelaciji odnosa u Evropi istovremeno podrazumeva ključan energetski naglasak i energetske teme. Postoje razlozi da će se tokom posete ponajviše, i prevashodno, razgovarati o energetskoj strategiji Rusije prema Srbiji, koja je deo konsolidovanog novog ruskog geostrateškog nastupa prema Evropi.

Ruska preduzeća vlasnici su obe velike naftne kompanije u Srbiji čime već kontrolišu tržište energenata u ovoj zemlji. Ključni aspekt ruske energetske strategije prema Srbiji je planirana izgradnja gasovoda Južni tok kroz Srbiju, sa krakom koji se, preko Republike Srpske, odvaja ka Federaciji Bosne i Hercegovine.

Projektovano je da Južni tok bude u funkciji 2015. godine, sa godišnjim kapacitetom transporta od oko 63 milijarde kubnih metara gasa, što je 35 odsto ukupnog ruskog izvoza gasa u Evropi. Kada se ima u vidu činjenica da evropske zemlje od Rusije uvoze gas koji pokriva između 23 i 40 odsto njihove ukupne potrošnje, jasno je koliko je strateški značaj Južnog toka za Rusiju i za sve zemlje kroz koje bi on prolazio. Gasovod treba da prođe ispod Crnog mora do Bugarske, odakle će se račvati na krak preko Grčke do Italije, i na drugi krak koji povezuje Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, Mađarsku i Austriju. U svetlu projekta Južni tok značajno je postojanje nezvaničnog dokumenta ruskog ministarstva spoljnih poslova pod nazivom "Program za efikasnu upotrebu spoljne politike u dugoročnom razvoju Rusije", koji su 2010. godine objavili rusko izdanje časopisa Newsweek i hrvatski Jutarnji list. Ovaj dokument navodi plan da se izgradi naftni cevovod pod nazivom "Družba Adria", dužine 3.200 kilometara, sa kapacitetom od pet do 15 miliona tona nafte godišnje u toku tri faze postepenog aktiviranja. Naftovod bi počinjao u ruskom gradu Samara i protezao bi se preko Belorusije, Ukrajine, Slovačke i Mađarske do Omišlja na hrvatskom ostrvu Krk. Izgradnjom Južnog toka i Družbe Adria i NATO zemlje u regionu i Srbija bile bi uvučene u ruski gasni projekt i stavljene pod rusku gasnu zavisnost.

Srpska politika prema Moskvi je izrazito pragmatična, zasnovana pre svega na konkretnoj potrebi da se zadrži rusko diplomatsko sponzorstvo u vezi sa multilateralnim tretmanom nezavisnosti Kosova. Srbija ima razloga za strahovanje da bi se proces cepanja bivše Jugoslavije koji traje već dve decenije mogao nastaviti kroz predstojeću unutrašnju decentralizaciju same Srbije. To se posebno odnosi na sve izraženije ambicije političara u južnom regionu Sandžaka ili Raške, i u severozapadnoj provinciji Vojvodini, da izraze i institucionalizuju svoje posebne identitete i kroz državne i paradržavne atribute i politiku. Takva politika je formalno u skladu sa načelima evropskog regionalizma, ali je istovremeno prirodno i da izaziva bojazni u Beogradu, koji je bio predmet dugotrajne i uporne državne dezintegracije. Stoga je srpskim vlastima veoma važno da Moskva ostane principijelno suprotstavljena formiranju dodatnih novih država na Balkanu.

Pored konkretne političke zavisnosti, uz koju idu ekonomska i energetska zavisnost (tokom poslednje posete predsednika Medvedeva dogovorena je ruska pomoć srpskom budžetu, između ostalih oblika pomoći), Srbija je oslonjena na Rusiju i u identitetskom smislu. Kolektivni identiteti su u bivšoj Jugoslaviji prošli kroz niz lomova, a veliki deo njih je traumatizovao srpski kolektivni identitet. Danas, posle svih državnih fraktura, Srbija je najmultikulturalnija država na Balkanu, sa značajnim muslimanskim stanovništvom koje je politički aktivno i ima bliske porodične, religijske i političke veze sa bošnjačkom državnom većinom u susednoj Bosni i Hercegovini. Muslimani traže novu afirmaciju svog identiteta kroz političke projekte u Srbiji, a nosilac tih inicijativa danas je sandžački glavni muftija Muamer Zukorlić, koji je predmet upornih kritika medija u Beogradu. Istovremeno, unutrašnja politička i kulturna podela srpske javnosti na takozvane "dve Srbije", jednu autoritarnu, sklonu očuvanju države po cenu diktature, koja je, po oceni kritičara, podržavala režim Slobodana Miloševića i njegovu politiku, i druga, demokratska i evropska, ne samo da ne nestaju nego se produbljuju kroz debatu o eventualnoj promeni Ustava Srbije, o budućnosti Kosova i na kraju, o mogućem učlanjenju Srbije u NATO. Jedan deo konzervativne javnosti sve se više nalazi na antievropskim i anti-NATO pozicijama pozivajući se na patriotizam, dok se drugi deo, blizak aktuelnoj vlasti, plaši da bude suviše eksplicitan u svom pro-NATO stavu da ne bi bio optužen za nacionalnu izdaju.

Objektivno posmatrano, Srbija nema mnogo izbora u vezi sa eventualnim pridruživanjem NATO-u s obzirom na svoju regionalnu situaciju. Albanija, Bugarska, Hrvatska i Slovenija su već članice NATO-a, a Bosna i Makedonija su u procesu pridruživanja. To znači da je Srbija jedini potencijalni strateški saveznik Rusije u njenom protivljenju daljem proširivanju NATO-a. Sve zemlje regiona su postavile članstvo u EU kao svoj najvažniji spoljnopolitički prioritet, što je u skladu i sa transatlantskom orijentacijom spoljne politike. Stoga Srbija trenutno zbog specifične unutrašnjopolitičke situacije donekle "štrči" iz ostatka regiona, i to pre svega u dimenziji odnosa prema NATO-u. To odstupanje od politike ostalih zemalja je zasnovano na činjenici da je Srbija 1999. godine doživela bombardovanje od NATO-a, te da su zemlje članice NATO-a priznale nezavisnost Kosova tako da se, objektivno, Srbija suočava sa kontradiktornim faktorima za opredeljivanje prema NATO-u. Zbog svega toga, Srbija će morati da odluku o članstvu u NATO-u donosi na više nivoa.

Srpskoj javnosti bi koristila nezavisna analiza strateških mogućnosti u vezi sa perspektivom članstva u NATO-u. Za Srbiju to pitanje nije jednostavno, ali je u potpunom okruženju zemljama članicama NATO-a, neizbežan faktor pritiska da se ta dilema rešava.

Prof. dr Aleksandar Fatić

Autor je direktor Centra za bezbednosne studije iz Beograda

Preuzeto sa: http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/teska_odluka_o_nato.46.html?news_id=211937