Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

Izjava Aleksandra Fatića za Akter o priključenju Srbije NATO savezu

Od protivljenja do podrške

Akter online, 27. jun 2011.

„U vremenu brutalnog i traljavog uvođenja kapitalizma prava radnika su poprilično ugrožena, a država, partije i sindikati nisu pronašli način da ih na adekvatan način zaštite”
Vojna neutralnost ili NATO savez? Problem je, čini se, u nedovoljno kompetentnoj i kvalitetnoj raspravi koja bi podstakla brojna pitanja. Budući da ne postoji ozbiljna rasprava o ovoj temi, zanemaruju se brojne činjenice i pitanja kao što je, na primer, da li je za status vojne neutralnosti potrebno priznavanje država u regionu, kao i velikih sila, ili nije.

“Srbija ima skupštinsku rezoluciju o neutralnosti. Nema nikakve potrebe da potpisuje nekakve bilateralne sporazume o neutralnosti. Štaviše, to bi bilo protivno samom duhu neutralnosti”, kaže za “Akter” profesor dr Aleksandar Fatić, direktor Centra za bezbednosne studije. 

Često se čuje i pitanje da li je Srbija vojno neutralna. Prof. Fatić kaže da istovremeno, faktički, Srbija uopšte nije vojno neutralna.

“Srbija je reformisala vojsku po NATO standardu. Saradnja sa NATO-om na operativnom planu je gotovo ista kao da je Srbija članica, a sve u okvirima Partnerstva za mir. Prema tome, promena rezolucije običnim glasanjem u parlamentu ne bi bila neki problem posle izbora, i od te ‘vojne neutralnosti’ ne treba mnogo očekivati. Bitna je politička opredeljenost vlasti, a pošto se izbori moraju održati za manje od godinu dana, za sada ne treba očekivati nikakve korake ka NATO-u”, ukazuje prof. Fatić.

Crnogorski recept

Koliko je bitno na pravi način otvoriti dijalog, možda najbolje ilustruje primer Crne Gore. Posle proglašenja nezavisnosti pre pet godina, kao osnovne ciljeve svoje spoljne politike Crna Gora je prograsila ulazak u EU i NATO. Velika je verovatnoća da će Crna Gora uz Gruziju na sledećem NATO samitu dobiti pozivnicu za ulazak, a da će u narednih godinu-dve dana završiti sve procedure za punopravno članstvo. Najnovije istraživanje javnog mnjenja pokazuje da 49 odsto građana podržava ulazak Crne Gore u NATO, četiri odsto više nego u martu. Za ulazak u NATO glasalo bi 30 odsto ispitanika, a protiv se izjasnilo 32 odsto.

Šef Koordinacionog tima za evroatlantske integracije Crne Gore Dragan Pejović kaže da je u protekle tri godine urađeno više od 350 tribina, panel diskusija, okruglih stolova, i drugih vidova direktne komunikacije sa građanima radi objektivnog informisanja o ovom procesu, na kojima su dati jasni odgovori na sva postavljena pitanja oko NATO-a i EU.

“Čini se da informacije o NATO integraciji nikada nisu bile dostupnije crnogorskim građanima. Pravovremene i tačne informacije uslov su kvalitetne diskusije na ovu temu radi otklanjanja brojnih predrasuda, stereotipa i emocionalnih shvatanja”, smatra Pejović.

Javnost brzo menja mišljenje

U proteklih 12 godina u NATO je primljeno dvanaest članica, među kojima su Hrvatska, Albanija i Poljska. U NATO savez su 2004. godine ušle Slovenija, Rumunija, Bugarska, Slovačka, Estonija, Letonija i Litvanija. Pre toga rađena su istraživanja o podršci stanovništva za bezbednosni “kolektiv”. Rezultati su pokazali da je samo u Rumuniji i Poljskoj više od 60 odsto stanovništva bilo za NATO savez. U Sloveniji je više od jedne trećine stanovništva bilo za članstvo, u Estoniji je ulazak države u NATO podržavalo 30 odsto, a u Letoniji 28 odsto građana.

Na koji način je rešen problem protivljenja javnosti NATO integracijama možda se najbolje može videti iz iskustva Hrvatske, koja je primljena pre dve godine, i Bugarske koja je postala član pre sedam godina. Obe zemlje beležile su dvotrećinsko protivljenje javnog mnjenja ulasku u Alijansu, da bi prilikom učlanjenja podrška bila veća od 60 odsto. Ključna je bila politička volja lidera i konzenzus većine političkih stranaka.

Iako su početkom 2000. godine hrvatski građani, njih 60 odsto, podržavali ideju da budu u najvećem vojnom savezu, sa početkom rata u Iraku i zahtevom da se uhapsi general Ante Gotovina došlo je do drastičnog pada podrške. Tako je 2006. godine samo 24 odsto Hrvata podržavalo ulazak u NATO. Nedoumicu je stvarala i ustavna neodređenost da li je za to pitanje potreban referendum ili ne. Državni vrh odlučio je da nema potrebe za referendumom, pošto su uvereni da Hrvati podržavaju ulazak u NATO.

Javnosti je u međuvremenu objašnjeno kakve koristi privreda može imati od članstva u NATO-u i kako to može da utiče na priliv stranih investicija. Predočeni su podaci koji ukazuju da bi troškovi sistema odbrane bili veći ukoliko bi Hrvatska gradila politiku neutralnosti i individualnog sistema odbrane. Jačanju podrške javnosti doprinele su i procene hrvatskih institucija da je održavanje individualnog sistema odbrane skuplje od sistema odbrane integrisanog u NATO. Ministarstvo odbrane Republike Hrvatske septembra 2007. godine predstavilo je dugoročne proračune troškova za sistem odbrane u dva scenarija – jedan u kome Hrvatska postaje punopravna članica NATO-a, i drugi u slučaju da se opredeli za neutralnost i individualnu odbranu. Računica na desetogodišnjem nivou pokazuje da članstvo u NATO-u košta tri milijarde dolara manje nego održavanje individualnog sistema odbrane van Alijanse.

Referendum i politička odluka

Slovenija je održala referendum o tome da li su građani za kolektivni bezbednosni sistem ili ne. Rezultat referenduma pokazao je da je oko 54 odsto građana za “bezbednosno društvo”. Slovenački mediji komentarisali su potpuni nedostatak javne debate o ovom važnom pitanju, kao i o izraženoj političkoj volji za ulazak u NATO savez. Godinu dana pre održavanja referenduma 48 odsto građana bilo je za priključenje, a 37 protiv.

“Raspoloženje stanovništva je u većini novih članica NATO-a manje u prilog Alijansi nego u EU. To je razlog za procese učlanjenja bez održavanja referenduma.

Učlanjenje u drugim zemljama tretirano je kao politička odluka. Treba podsetiti da su se dve sadašnje članice NATO-a, Češka i Slovačka, odvojile iz zajedničke države takođe bez održavanja referenduma. Stoga su važne političke odluke bez referenduma relativno uobičajene kada postoji snažan interes političke klase da se one donesu, a ishod referenduma ne bi bio povoljan”, objašnjava Fatić.

Naš sagovornik smatra da je članstvo Srbije u NATO savezu perspektiva u narednom periodu, ali da će izbori pokazati kako će se ovo pitanje rešavati.

“Nedovoljni procenat za učlanjenje koji je bio prisutan kod zemalja koje su u proteklih 10-12 godina ušle u Savez jeste na neki način sličan i u Srbiji, s tim što je ovde radikalniji. Pošto je Srbija podeljena ‘na dve pole’, eventualno učlanjenje u NATO bez održavanja referenduma bilo bi politički rizično. Zbog teške ekonomske situacije ishod predstojećih parlamentarnih izbora zavisiće gotovo isključivo od toga koliko će vlast uspeti da dobije privilegija na planu evrointegracija. Učlanjenje u NATO pre izbora, bez referenduma, ne dolazi u obzir, jer bi dodatno galvanizovalo negativno raspoloženje javnosti prema DS-u i njenim koalicionim partnerima. Ukoliko na izborima pobedi neka druga stranka, onda će ona, na fonu promene politike i saniranja sadašnjeg stanja u društvu, moći da “progura” i članstvo u NATO, jer će ga obojiti patriotskim bojama u javnosti. Stoga mislim da je članstvo u NATO-u vrlo verovatna perspektiva za Srbiju u svakom slučaju”, kaže profesor Fatić.

PRIMER RUMUNIJE

Integracija Rumunije u Severnoatlantsku alijansu bio je dug proces koji je uživao podršku stanovništva, za koje svojstvo članice NATO-a predstavlja garanciju bezbednosti i stabilnosti na spoljnom planu. Integrisana je u martu 2004, 11 godina nakon zvaničnog zahteva Bukurešta, i pristupanje je bilo najveći uspeh rumunske spoljne politike od 1989. godine. Vojni i spoljnopolitički analitičar Julijan Fota smatra da je upravo bezbednost doprinela ekonomskom razvoju. “Od 2002. godine, kada je Rumuniji upućen poziv za pristupanje NATO-u, do 2008. godine u zemlju je uloženo 60 milijardi evra stranih investicija. Poruka koja je investitorima upućena jeste da je Rumunija siguran prostor, da je sastavni deo zapadne zajednice i da se ovde može bez većih problema investirati”, objašnjava Fota, i dodaje da je bruto nacionalni proizvod Rumunije u 2008. godini, kada je izbila ekonomska kriza, bio tri puta veći nego 1990. g

Preuzeto sa: http://www.akter.co.rs/politikaprint/3787-od-protivljenja-do-podrske.html