Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

Tribina–okrugli sto u Ruskom domu na temu „Rusija uoči izbora“

Fond Slobodan Jovanović, 5. jul 2011.

U velikoj sali Ruskog doma, pred oko dve stotine posetilaca,  održana je tribina-okrugli sto na temu „Rusija uoči izbora“, u organizaciji Ruskog doma. Koordinator skupa je bio dr Dragan Petrović, viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, a učestvovali su i prof. dr Predrag Simić, redovan profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, prof. dr Milan Bačević, redovan profesor Fakulteta za prostorno planiranje, general dr Branko Krga, bivši načelnik generalštaba Vojske SRJ, prof. dr Bojan Dimitrijević, ekonomista i dekan Ekonomskog fakulteta u Novom Sadu, prof. dr Aleksandar Fatić, naučni savetnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu iz Beograda i mr Dragomir Anđelković, saradnik Fonda strateške kulture iz Moskve.

Učesnici tribine su u jednokratnom izlaganju od po petnaest minuta, prezentirali svoj stav o spoljnopolitičkoj i unutrašnjopolitičkoj poziciji Rusije i ruskog društva uoči parlamentarnih i predsedničkih izbora koji će se u ovoj zemlji održati u sledećih godinu dana.

Dr Aleksandar Fatić je ukazao na spoljnopolitičke izazove sa kojima se suočava Rusija u odnosu na višegodišnje širenje NATO alijanse. Od početka devedesetih godina svet je prešao iz bipolarnog u monopolarni poredak, gde su NATO i SAD iskoristili «prazan prostor» i uprkos obećanjima koje je u tom pravcu dobio svojevremeno Gorbačov, nastavili širenje prema istoku. Tako su praktično sve bivše istočnoevropske socijalističke zemlje postale članice NATO alijanse. To širenje NATO na istok je tek prethodnih godina zaustavljeno na samim grnicama bivšeg SSSR, po pitanju pre svega Belorusije, Ukrajine, verovatno i Moldavije, dok su baltičke zemlje Litvanija, Letonija i Estonija već ranije postale članice Alinanse. Profesor Fatić je ukazao na izloženost zapadnih ruskih prostora pritisku i uticaju NATO članica, mada je jasno da Nemačka, Francuska i druge zemlje tzv. Stare Evrope nisu spremne da podrže potencijalno širenje Alijanse na postsovjetski prostor, što je bilo uočljivo još na samitu NATO u Bukureštu aprila 2008. po pitanju Gruzije i Ukrajine.

Od tada je došlo do krupnih promena u međunarodnom okruženju, jer je nastala velika svetska ekonomska kriza, koja pre svega pogađa zapadne zemlje, potom pobeda Rusije na Kavkazu u sukobu sa Gruzijom i zatim promena vlasti u Ukrajini, što je sve zajedno donekle odklonilo pritisak na Moskvu po pitanju širenja Alijanse. U tom pravcu treba posmatrati i odustajanje (delimično ?) od strane predsednika Obame da se instalira zamišljeni raketni štit u Poljskoj i radarski u Češkoj. Sa druge strane postoje različiti modaliteti instaliranja nekog od oblika antiraketne zaštite u jugoistočnoj Evropi (Rumunija, možda Bugarska, rakete Patriot u Poljskoj) što uz već postojeće sukobe koje SAD i članice NATO vode u Iraku, Avganistanu i Libiji, uznemirava rusku bezbednost, i predstavlja spoljnopolitički pritisak uoči ruskih izbora. Potencijalno omekšavanje spoljnopolitičkih izazova, naročito po pitanju NATO, biće blagotovorno u Rusiji uoči izbora, upravo za one snage koje su više spremne na dijalog i popuštanje, gde pre svega treba videti sadašnjeg predsednika Medvedeva. Opozicione snage u Dumi vladajućoj Jedinstvenoj Rusiji su slabe da bi ugrozile njenu sadašnju prevlast, pa se potencijalne izborne neizvesnosti uglavnom mogu svesti na predsedničke izbore, gde do sada nisu poznati svi učesnici tih izbora.

Saradnik Fonda strateške kulture iz Moskve, mr Dragomir Anđelković, je ukazao da je Rusija u proteklom periodu nešto dužem od jedne decenije koji se može nazvati i «Putinovom erom», imala uzlazni trend faktički u svim oblastima društva, što se odrazilo i na njenu spoljnopolitičku poziciju. Od trenutka kad je predsednik države postao Medvedev, nema vidnijeg raskoraka po strateškim pitanjima između njega i Putina, mada verovatno da ima izraženih razlika u pojedinim taktičkim pitanjima. Ko god od njih dvojice da bude izabran, ili čak neko treći, to bi u najvećem bio nastavak postojećeg koncepta ruske vladajuće političke elite. Kada su u pitanju parlamentarni izbori za dva doma Dume koji se očekuju krajem ove kalendarske godine, tu ne bi trebalo da bude većih iznenađenja, i vladajuća Jedinstvena Rusija će biti u stanju da formira vlast, najverovatnije samostalno. Srpska strana dosta očekuje od Rusije, podršku teritorijalnom integritetu Srbije, sačuvanju Dejtonskog sporazuma Republike Srpske, energetsku saradnju, dok sa druge strane Rusiji srpski faktor predstavlja važnog geopolitičkog saveznika na Balkanu i tržište, koje nije baš zanemarljivo.

Profesor dr Predrag Simić, šef katedre za međunarodne odnose na Fakultetu političkih nauka i bivši ambasador u Francuskoj, je govorio o devedesetih godinama kada je Rusija bila u velikoj krizi, gde i odnosi sa zvaničnim Beogradom, nisu bili od očekivane koristi za srpsku stranu. Sada se situacija izvesno promenila, Rusija je u usponu i ona pomaže Srbiji u očuvanju teritorijalne ceovitosti po pitanju Kosova i Metohije. Ovome treba dodati saradnju Srbije sa Rusijom po pitanju realizacije Južnog toka i energetske politike u celini, koju Moskva znalački koristi u održavanju i širenju svoje moći u Evropi.

Profesor ekonomije Dr Bojan Dimitrijević, se ograničio na ocenu ekonomske pozicije Rusije. U periodu do raspada SSSR bio je uočljiv trend disporporcije između potreba i ponude proizvoda teške i ekstraaktivne industrije, i sa druge strane roba široke potrošnje. Planska privreda se u ovom periodu nije pokazala dovoljno uspešnom, nije bilo adekvatnih tržišnih mehanizama i taj sistem je i zbog enormnih ulaganja u trku u naoružanju, kosmičkih istraživanja, megalomanskih investicija u infrastrukturu sekundarnog i tercijalnog sektora, ali i tzv. društvene nadgradnje (obrazovanje, kultura, sport i dr), počeo da kolabira, što je postalo vidljivo sa Perestrojkom. Tokom devedesetih se prešlo naglo u tržišnu ekonomiju neoliberalnog tipa, praktično Šok terapiju i reforme po uzoru na tzv. Vašingtonski konsenzus, i Fridmanov koncept. To je državu u kratkom roku dovelo do ubrzanog raslojavanja gde se izdvojio mali broj veoma bogatih, devastiran je srednji sloj, a što je još važnije došlo je do velike zloupotrebe prilikom privatizacija i upliva kriminala. Zaključno sa avgustom 1998. dodirnuto je dno u ekonomiji, što je povezano i sa udelom stranog faktora i međunarodnog finansijskog špekulativnog kapitala koji je izneo velike svote novca iz Rusije, uz pomoć nesposobne klase tzv. mladih ruskih reformatora i neoliberala koji su vladali ruskom privredom u vreme Jeljcina. Nakon toga dolazi do oživljavanja privrede već u vreme kad je premijer bio Primakov, a posebno kad je to 1999. postao Putin, koji je od 2000. godine izabran i za predsednika države.

Tokom poslednjeg perioda dužem od jedne decenije ruska privreda je u uzlazu, a svetska ekonomska kriza, je samo delimično pogodila i Rusiju, ali bez većih posledica. Glavni ruski problem je izvesno zaostajanje njene tehnologije u odnosu na onu na zapadu, posebno u odnosu na SAD. Sa kapitalnim resursima koje ova zemlja raspolaže, njene perspektive su u privrednom smislu dosta povoljne, mada je i dalje poželjna promena strukture proizvoda i izvoza, jer dominiraju sirovine i poluproizvodi. Vladajuća struktura na vlasti u Rusiji, a pre svega Putin bi morali da u sledećem mandatu, koga planiraju da osvoje i na parlamentarnim i na predsedničkim izborima, reši problem modernizacije industrije, čime bi se podigao nivo i vrednost ruskog izvoza u prilog većeg udela gotovih proizvoda.

Profesor dr Predrag Simić, šef katedre za međunarodne odnose na Fakultetu političkih nauka i bivši ambasador u Francuskoj, je govorio o devedesetih godinama kada je Rusija bila u velikoj krizi, gde i odnosi sa zvaničnim Beogradom, nisu bili od očekivane koristi za srpsku stranu. Sada se situacija izvesno promenila, Rusija je u usponu i ona pomaže Srbiji u očuvanju teritorijalne ceovitosti po pitanju Kosova i Metohije. Ovome treba dodati saradnju Srbije sa Rusijom po pitanju realizacije Južnog toka i energetske politike u celini, koju Moskva znalački koristi u održavanju i širenju svoje moći u Evropi. Srbija u okviru svoja proklamovana četiri stuba spoljne politike vidi Rusiju kao važnog tradicionalnog partnera i saveznika, a jasno je da postoje i perspektivne mogućnosti te saradnje u budućnosti, koje svakako treba uskladiti i sa primarnim opredeljenjem Beograda ka ulasku u Evropsku uniju, sa čim je saglasna i ruska politika. Sa druge strane po pitanju odnosa prema NATO ne postoji saglasnost ni u okviru unutrašnje političke scene Srbije, a po volji ruske strane je da Srbija ostane neutralna. Predstojeći izbori u Rusiji, će na parlamentarnom planu verovatno doneti status kvo, koji postoji i sad, a to je prevlast vladajuće stranke. Sasvim je drugo pitanju u slučaju predsedničkih izbora, gde još nisu poznati ni svi kandidati, ali je verovatno i čini se da izvesne razlike, a još uvek je nejasno kolike su zapravo one, postoje u konceptima Medvedeva i premijera Putina. Čini se da je Medvedev više sklon kompromisu i dogovovoru sa Zapadom, nego što je to Vladimir Putin, mada ruska politička elita ostavlja utisak danas da ima priličan konsenzus po pitanju vitalnih spoljnopolitičih i unutrašnjih pitanja. Rusija je velika sila i njena politika se ne menja tako lako od izbora do izbora.

Profesor dr Milan Bačević je ukazao na izuzetnu važnost koju za Srbiju i srpski faktor u celini ima tradicionalno Rusija, što se apsolutno odnosi i na savremenost. Sa druge strane, iz objektivnih razloga Srbi nemaju takvo veliku važnost za Rusiju, posebno posmatrano u privrednom smisu. Ipak, u političkom, duhovnom i kulturnom pogledu srpski faktor ima daleko veći uticaj na Ruse nego što se to može sagledati samo iz parametara samih zakona brojeva. Radi se o prijateljstvu dva naroda, tako da ruski izbori imaju važnost i interes među Srbima. On smatra da ovi izbori u Rusiji, neće mnogo promeniti u inače prijateljskom odnosu Rusa prema Srbima, ma ko da u njima pobedi. Sa druge strane, primetno je da je u Rusiji, posle burnih devedesetih, na vlasti već duže od jedne decenije politika koja ima uglavnom konsenzus političke i društvene elite zemlje, a čija je personifikacija Vladimir Putin. Ta politika i opšta društvena klima donosi rezultate praktično na svim poljima privrede i društva, što se direktno, i to afirmativno prelama na spoljnopolitičku poziciju Rusije. Zvanična Moskva daje podršku Srbiji po pitanju njenog teritorijalnog integriteta, kao i po nizu drugih pitanja uključujući i važnu ekonomsku saradnju, gde posebno mesto imaju energenti. Dakle kada je u pitanju Srbija, ona načelno i tradicionalno dobija podršku zvanične Rusije, a profesor Bačević (koji je u isto vreme predsednik Izvršnog odbora Srpske napredne stranke) očekuje promene nabolje u srpsko-ruskim odnosima i posle sledećih izbora u samoj Srbiji.

General dr Branko Krga, kao profesor Vojne akademije i bivši načelnik generalštaba Vojske SRJ, ukazao je na kontinuitet saradnje u vojnoj oblasti sa Rusijom, još od perioda postojanja SFRJ, preko zajedničke države Srbije i Crne Gore (SRJ) do današnjih dana. U pojedinim periodima, je bilo izvesnih oscilacija te saradnje, a sada izgleda da se stvaraju perspektive da se ti odnosi postave u uzlaznom pravcu. General Krga smatra da je Rusija, ne samo jedan od četiri stuba spoljne politike Srbije, već tradicionalno, jedan od srpskih najvažnijih saveznika i prijatelja, što je primetno u međusobnoj komunikaciji državnika dve zemlje. Predstojeći izbori u Rusiji neće promeniti te odnose, posebno imajući u vidu njenu uzlaznu snagu i uglavnom postignuti konsenzus vladajuće društvene i političke elite po pitanju strateških prioriteta zemlje. Predlog predsednika Medvedeva o novom konceptu evropske bezbednosti je svakako interesantan, pošto Srbija do daljnjeg zadžava svoju poziciju vojno neutralne zemlje.

Koordinator skupa, dr Dragan Petrović, je pošao od toga da se ruski predstojeći izbori održavaju u periodu kada se ozbiljno menja međunarodni poredak, koji je u fazi prelaska od monopolarnog ka multipolarnom. Svetska privedna kriza je ubrzala taj proces, jer je ona zapravo kriza koja svoj nukleus i najveće posledice ima upravo u SAD i nekim drugim zapadnim zemljama. U isto vreme nastavlja se perspektivni rasta zemalja BRIK, dok Rusija predvođena Vladimirom Putinom za razliku od teške krize u deceniji devedesetih, od 2000. beleži upadljiv društveno-politički uzlet. U samoj Evropi gde su zemlje EU, a posebno sile poput Nemačke i Francuske, tzv. Stara Evropa, stecište znanja i kapitala, strateška saradnja sa Rusijom koja raspolaže sa kapitalnim resursima HHI veka (pored energenata i ruda metala i nemetala, tu su i čista voda, drvo, obradive površine) je jedan od prioriteta. Postoji sa druge strane opasnost održavanja konflikta koji bi nastao usled uticaja američke politike na slabe režime istočne Evrope (koja je prilično devastirana u proteklom periodu nametnutim konceptom neoliberalne ekonomije i tzv Vašingtonskog konsnzusa) posebno potencijalno instaliranje nekog od oblika Raketnog štita i daljim širenjem NATO.

Ruska politika predvođena prilično složnom elitom, koju personifikuju Putin i Medvedev, balansira u novonastalim međunarodnim okolnostima, pokušavajući da nastavi unutrašnji rast, nadoknadi preostale hendikepe iz devedesetih (izvesno tehnološko zaostajanje ruske industrije u odnosu na SAD, još uvek ne saniran u potpunosti demografski problem, socijalne razlike i dr.) i da u međunarodnom okruženju izbegne zaoštravanje situacije, zadržavajući pri tom sve pravce daljeg razvoja saradnje sa strateškim zemljama poput integracionih oblika na postsovjeskom prostoru, saradnje sa Kinom (ŠOS), BRIK-om, razvoj odnosa sa Nemačkom, Francuskom i drugim silama Stare Evrope, uticajem na Balkanu i dr.

Sumirajući utiske sa ove tribine Petrović je naveo da je vrlo izvesno da će na predstojećim parlamentarnim izborima u Rusiji aktuelna vlast oličena u Jedinstvenoj Rusiji zadržati tu poziciju, i to samostalno ili eventualno u koaliciji sa nekom od bliskih političkih stranaka, poput recimo Pravedne Rusije. Sa druge strane, daleko je neizvesniji ishod predsedničke utakmice, za koju se još ne zna ko će se sve kandidovati, ali ukoliko to budu i Medvedev i Putin, da će ta trka biti neizvesnija. Razlike između njih su vidljivije u taktičkom pogledu, nego što je to slučaj u strateškim koncepcijama daljeg razvoja zemlje, gde sadašnja ruska politička i društvena elita ima uglavnom postignut konsenzus po najvažnijim pitanjima. Za Srbiju i srpski faktor u celini, veoma je poželjna dalja i tesna saradnja sa Rusijom, kao važnom velikom silom, tradicionalnom saveznicom i srodnom zemljom, što će se nastaviti bez obzira na ishod izbora u Rusiji.

Preuzeto sa: http://www.slobodanjovanovic.org/2011/07/05/tribina-%E2%80%93-okrugli-sto-u-ruskom-domu-%E2%80%9Erusija-uoci-izbora%E2%80%9C/