Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

Pogled na Srbiju iz Nju Džersija

Danas, 4. avgust 2011.

Dolazeći danas u Ameriku iz Srbije, čovek se suočava sa unekoliko različitim utiscima nego što je to, mora biti, bilo pre nekoliko godina. Nekada smo dolazili odmorni, opušteni od života na margini Evrope, bez mnogo zalaganja, a uz teškoće sa kojima smo već decenijama srasli, da se suočimo sa našim ljudima u Americi koji čeznu da se vrate, samo da bi se malo odmorili od rada i „razrahatlili“ uz balkansku muziku.

Danas, iz Srbije u Ameriku dolazimo umorni i natovareni, da se odmorimo. Stižemo neispavani od radnog dana koji za neke traje i po 16 sati, u pokušajima da se nekako sklopi egzistencija, opterećeni višestrukim obavezama, kreditima, neizvesnošću pred budućnošću u zemlji u kojoj ništa - ni zdravstvo, ni penzije, ni bezbednost - ne funkcioniše kako treba ili uopšte. Srećemo se sa našim ljudima u Americi koji imaju i kredite, i mnogo rade, i brinu o budućnosti, ali imaju stepen sigurnosti i mirnoće o kome danas na Balkanu samo može da se sanja. Kada oni onda kažu da razmišljaju o povratku, sećajući se nekih elemenata srpskog društva koji su postojali do pre pet-šest godina, a danas su već zaboravljeni, to nam deluje sasvim nestvarno.

Kada sam prvi put otišao iz Evrope na studije, suočio sam se sa ogromnim razmakom u nivou rada na koji sam navikao i onog koji se od mene očekivao. Bilo je to kao pokušavati da se iz skoka motkom sa zemlje dohvati konopac koji visi daleko iznad glave. Uspeh je bio samo opstati u sistemu koji je funkcionisao na planu mnogo višem od onog u Evropi.

Danas, dolazeći u Ameriku, ne vidi se velika razlika između nivoa rada koji je potreban u Srbiji da bi se nešto uradilo na međunarodnom planu i onog nivoa koji zahteva američko društvo. Kriterijumi rada u Evropi su dramatično porasli tokom poslednjih 15-ak godina, i to se prenelo i na Balkan, ali uslovi za postizanje tih kriterijuma nisu poboljšani.

Nju Džersi je moj kolega sa Univerziteta grada Njujorka nazvao „državom spavaonicom“, iz koje milioni putnika svakog dana putuju na posao u sam Njujork. U toj „spavaonici“, pristojni kvartovi imaju svoj bazen sa bežičnim internetom, svoje jezero za kupanje, sunčanje i jedrenje, svoj jaht klub, a svaki travnjak i drvo se automatski baštovanski sređuju, potkresuju i šišaju tako da vlasnici kuća o tome uopšte ne vode računa. U naseljima vlada apsolutna tišina. Zdravstvene usluge su besprekorne, a ako u saobraćaju prekoračite ograničenje brzine za samo 10-ak kilometara na čas, plaćate kaznu od nekoliko stotina dolara, oduzima vam se nekoliko poena sa vozačke dozvole, i - automatski vam se povećava cena osiguranja vozila.

Drugim rečima, zahtevi rada danas u Americi su vrlo slični onima u Srbiji, a uslovi života, ne samo u materijalnom nego pre svega u socijalnom i kulturološkom smislu, neuporedivo su predvidiviji i humaniji.

Srbiji sledi masovna egzistencijalna implozija stanovništva: ona je prva zemlja u Evropi po broju karcinoma pluća i još nekih karcinoma, jedna od prvih po broju smrti od infarkta srca i mozga, i zemlja u kojoj stope umiranja muškaraca u 50-im godinama vrtoglavo rastu, kao što su nekada, u početku tranzicije, rasle u Rusiji. Reč je o muškarcima od kojih se u tradicionalnim društvima još uvek očekuje da zbrinu porodicu, a imaju dovoljno godina da se teško adaptiraju na tranzicione uslove i promenjeno tržište rada.

Cela priča o srpskim perspektivama učlanjenja u EU, činjenica da tog učlanjenja ne može biti ni teorijski pre 2020. godine, a da ga verovatno neće biti uopšte, priča o članstvu u NATO i ostale priče moraju se, da bi se dobio pravi kontekst, sagledati kroz prizmu socijalne katastrofe u kojoj se Srbija nalazi. Od septembra vlast će se suočiti sa stanjem bliskim gladi. Narod je zdravstveno, mentalno i kulturno na putu uništenja. Korupcija je jedini način poslovanja, a samovolja jedini manir vladanja. Za to vreme, najsposobniji ljudi srednjih godina, koji jedini mogu povezivati Srbiju sa velikim svetom, masovno umiru. U Srbiji vlada epidemija stresa i straha od života.

Odgovore na ove izazove očigledno ne može ponuditi politika. Nije ih dala ni crkvena jerarhija, a medicina je tužno podbacila u pokušajima da mentalnu sliku prosečnog Srbina oboji iole svetlijim i zdravijim tonovima. Ono što je Srbiji ostalo jeste intelektualna i kulturna elita, to jest njeni ostaci koji još uvek imaju dovoljno energije da ukažu na probleme. Glasovi koji, na Titaniku, dok orkestar svira valcer, viču: „ledeni breg, ledeni breg!“, sve su što je Srbiji ostalo. A te glasove, u maniru Domanovićeve Stradije, ni danas, kao ni toliko puta do sada, niko ne sluša.

I na celu tu priču dodaje se tema Kosova. Barak Obama je upravo održao jedno smerno, ali dramatično obraćanje naciji, da bi neposredno posle toga govorio predsednik Kongresa, direktno protiv Obame, povodom bankrotstva vlade. Amerika će, kako izgleda, ući u kreditni „difolt“. Ona je ekonomski u ozbiljnoj krizi, i zato je doneta odluka da se zatvaraju sva otvorena pitanja u Evropi, uključujući i Kosovo. Srbija se na toj temi može još iscrpljivati, ali njena udaljenost od Amerike, njena preokupiranost sobom i nedostatak prijatelja u Americi, čine njenu kosovsku sudbinu, bar u ovom trenutku.

Stvari će postati mnogo gore pre nego što postanu bolje, ako se uopšte poprave. A jedini način da se poprave jeste da neka grupa ljudi na Balkanu pronađe u sebi snagu, integritet i toplinu srca da sve ovo što je propala srpska tranzicija, izolovana i promašena srpska spoljna politika, psihoza egoističke srpske javne politike, „isključi iz struje“ - i počne iz početka.

Autor: Aleksandar Fatić

Preuzeto sa:
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/pogled_na_srbiju_iz_nju_dzersija.46.html?news_id=220812